Архимандрита Јована (Крестјанкина) први пут сам видео 1982. године када сам дошао у Псково – печерски манастир. Рекао бих да тада на мене није оставио неки нарочит утисак. За мене је он тад био један добродушни старчић, веома крепак иако је имао већ седамдесет и две године, увек ужурбан и стално окружен мноштвом ходочасника. Остали житељи манастира изгледали су ми као много веће аскете па чак и некако достојанственији.
Обично би пред почетак вечерње службе из монашког конака изашла чудна поворка. Млади манастирски економ отац Филарет ухватио би оца Јована под руку и скоро трчећи би га вукао за собом тако да је старац једва успевао да сустигне свог келејника. За њима би истог трена појурила гомила ходочасника, који су обично напољу чекали да се старац појави. Тако су сви заједно просто јурили кроз манастирско двориште. И док су се монашке мантије вијориле, а старац се сваки час спотицао и губио дах због те јурњаве, и поред тога покушавао је да неког од ходочасника успут благослови па чак и да одговори на нека од питања. Отац Филарет се због тога страховито љутио и својим продорним фалсетом викао час на баћушку, час на ходочаснике, које је понекад чак и растеривао кишобраном. Кад би напокон успео да се с оцем Јованом пробије и уђе у цркву, одмах би старца увео у олтар.
Треба рећи да економ то није чинио из неке зле намере, него зато што би се отац Јован напољу веома брзо прехладио, док је у летњем периоду постојала могућност да баћушка уопште не стигне до цркве јер га људи дословце сатима нису пуштали. Свакодневно сам посматрао тај призор с пријатељима искушеницима и од срца смо се смејали све док временом нисмо почели да схватамо да је тај исти отац Јован, који тако смешно трчкара за љутитим манастирским економом, у ствари један од малобројних људи на земљи пред којима нестају просторне и временске границе и Господ им на тај начин даје могућност да прошлост и будућност виде као садашњост. С чуђењем и не без страха властитим искуством смо се уверили да су пред тим старчићем, којег су злонамерници подругљиво називали „доктор Јојболи”, људске душе потпуно откривене са свим њиховим скривеним тајнама, највећим жељама и добро скриваним делима и мислима. У древна времена такве људе су називали пророцима, а у Православној Цркви називамо их старцима.
Отац Јован никад себе није називао старцем, а кад би му неко и рекао нешто у том стилу, само би згрануто пљеснуо рукама: „Ма какви смо вам ми старци?! Ми смо у најбољем случају искусни старчићи.” По свом дубоком смирењу, до краја живота искрено је у то веровао, као што су исто тако многи, који су познавали оца Јована, били уверени да је он прави старац којег нам је Господ послао и који зна вољу Божју. То што је оцу Јовану Господ откривао вољу Божју о људима и јесте било оно најважније. Ни то нисмо одмах схватили. У почетку нам се чинило да је баћушка просто један стар и веома мудар човек и да управо због те необичне мудрости код њега и долазе људи из свих крајева Русије. На своје велико запрепашћење, тек касније смо схватили да те хиљаде и хиљаде људи од оца Јована уопште нису очекивали мудар савет.
Оних који деле савете на основу људског искуства на овом свету има напретек. Али људи који су долазили код оца Јована, и то, као по правилу, у најтрагичнијим и преломним тренуцима свог живота, нису имали потребу да од њега чују како да поступе мудро, него како да поступе на једино исправан начин. Управо по томе што зна вољу Божју старац се и разликује од свих осталих људи, па чак и од славних мудраца, богослова-интелектуалаца, па чак и од најбољих и најискуснијих свештеника.
Сећам се како ми је једном приликом, док сам још био млади искушеник, пришао један ходочасник, иначе Московљанин, и испричао ми један случај чији је сведок био само пре неколико тренутака. Окружен мноштвом људи отац Јован је журно ишао према цркви. Изненада му је притрчала једна уплакана жена с трогодишњим дечаком на рукама.
– Оче, благословите дете за операцију! Лекари у Москви захтевају хитно…
Отац Јован је застао и рекао жени нешто што је тог ходочасника из Москве просто шокирало:
– Ни случајно! Умреће на операционом столу. Моли се, лечи га, али ни случајно немој да дозволиш операцију. Дечак ће оздравити. А онда је дечака осенио крсним знамењем. Седео сам с тим ходочасником и заиста смо се осећали ужасно због онога о чему смо размишљали. А шта ако је отац Јован погрешио? Шта ако дете умре и шта ће мајка учинити оцу Јовану ако се то догоди? Наравно, ни на памет нам није падало да отац Јован има погрешан однос према медицини што се иначе, иако ретко, ипак може срести у духовној средини. Он је много пута давао благослов, а често и инсистирао на операцији. Међу његовом духовном децом било је доста познатих лекара.
Са стрепњом смо ишчекивали шта ће даље бити. Чекали смо да видимо да ли ће се у манастиру појавити од бола скрхана мајка и направити страшан скандал, или ће ипак све бити онако како је отац Јован предвидео. Судећи по томе што је баћушка мирно наставио свој свакодневни пут између келије и цркве, преостало нам је само да закључимо да је старац знао шта говори док је тако одлучно давао тај савет. Поверење и послушност представљају главна правила у контакту православног хришћанина и његовог духовног оца. Наравно, немогуће је бити у потпуности послушан сваком духовнику. Такви духовници могу се на прсте избројати. То је у суштини веома сложено питање. Кад неразумни свештеници умисле да су старци и притом почну да заповедају, да самоуверено наређују и да на крају гуше слободу своје духовне деце, што је недопустиво у духовном животу, тад се обично догађају трагедије.
Отац Јован никад ништа није наређивао нити је наметао своју вољу. Бескрајно је ценио човекову слободу и према њој се понашао с посебним страхопоштовањем. Будући да је знао шта је неопходно човеку који му се обратио за помоћ, био је спреман и да га наговара и да га саветује, па чак и да га моли да то испуни. Но уколико би тај човек упорно остајао при своме, баћушка би обично уздахнуо и рекао:
– Па добро, покушајте! Радите како вам воља…
Они који не би поступили по савету оца Јована, колико ми је познато, увек би се на крају горко покајали због тога. Као по правилу, следећи пут би долазили код баћушке с чврстом намером да испуне оно што им он каже. А баћушка би с уобичајеним саосећањем и љубављу примао те људе и, не жалећи ни времена ни снаге, трудио се на све могуће начине да исправи њихове грешке.
Прича о дечаку и његовој операцији подсетила ме је на сличан случај, који се догодио после десетак година, али чији је исход био сасвим другачији. Тих година у Москви је живела Валентина Павловна Канавалова, веома интересантна и заиста посебна жена. Изгледала је као да је сишла с Кустодијевог платна – права московска трговкиња. Била је то удовица од шездесетак година, иначе директорка велепродаје прехрамбених производа, на Булевару мира. Онако пуначка и снажна, Валентина Павловна обично је достојанствено седела за великим писаћим столом у својој канцеларији у којој су се посвуда на зидовима, и то чак и у најтеже совјетско доба, налазиле огромне урамљене репродукције икона. На поду испод писаћег стола обично се налазила велика кеса пуна новца којим је Валентина Павловна располагала по свом нахођењу, то јест час је раднике слала да купе нове количине свежег поврћа, час би тај новац делила просјацима и путницима намерницима, који су се у великим гомилама окупљали око њеног складишта. Подређени су се плашили Валентине Павловне, али су је и волели. За Велики Пост организовала је освећење јелеја у свом кабинету, којем су с поштовањем присуствовали и Татари који су ту радили. Тих година, кад је владала страшна несташица, често су код ње навраћали и настојатељи московских цркава, а неретко и архијереји. С некима од њих била је учтива, али и веома резервисана, а с другима оштра па чак и груба због њиховог екуменизма, који није одобравала. Из Псково-печерског манастира више пута су ме слали у Москву великим камионом да за манастир донесем намирнице за Васкрс и Божић. Валентина Павловнаувек је с посебном топлином и мајчински примала нас младе искушенике. Иначе, она је давно била сахранила свог сина јединца. Истински смо се спријатељили, тим пре што смо увек имали тему за разговор, а то је био наш духовник, отац Јован.
Баћушка је био вероватно једини човек на свету пред којим се Валентина Павловна снебивала, али којег је притом бескрајно волела и поштовала. Двапут годишње је са својим најближим сарадницима долазила у манастир, постила и исповедала се. Тих дана била је тиха, кротка, бојажљива, ничим није подсећала на московску господарицу, тако да је заиста била непрепознатљива. У јесен 1993. године био сам именован за настојатеља подворја Псково-печерског манастира у Москви, што је била велика промена у мом животу. Подворје је требало да буде смештено у старом Сретењском манастиру. Да бих прибавио бројну документацију, често сам морао да одлазим у Печоре. Валентина Павловна имала је проблема с очима. У питању је била старачка катаракта. Једном приликом замолила ме је да замолим оца Јована да јој благослови једну лакшу операцију у познатом Институту Фјодоров. Морам признати да ме је одговор оца Јована заиста изненадио. Одлучно ми је рекао: „Не, ни у ком случају! Само не сада. Нек прође неко време.” По повратку у Москву пренео сам то Валентини Павловној.
Била је веома збуњена, тим пре што је у Институту Фјодоров све већ било договорено. Валентина Павловна написала је оцу Јовану опширно писмо у којем је поново тражила благослов за операцију и објаснила да је то нешто безазлено и да просто и не завређује пажњу. Наравно да је отац Јован исто као и она знао колико је безопасна операција катаракте, али се и поред тога веома узнемирио кад је прочитао писмо које сам му донео. Дуго смо седели и он ме је с огромном забринутошћу убеђивао да треба како знам и умем да убедим Валентину Павловну да одустане од операције. Поново јој је написао опширно писмо и влашћу духовника благословио да на неко време одложи операцију.
У то време добио сам две слободне седмице. Будући да више од десет година нисам имао одмора, отац Јован ми је благословио да те две седмице проведем на опоравку у санаторијуму на Криму и да обавезно са собом поведем Валентину Павловну. Исто то је написао и њој и у писму додао да на операцију треба да оде месец дана након одмора.
– Ако сад оде на операцију – умреће , с тугом и је рекао док смо се опраштали.
Међутим, у Москви сам схватио да је ударио тук на лук. Наиме, Валентина Павловна се вероватно први пут у животу побунила против воље свог духовника. Она је на одмору последњи пут била још у раној младости па је љутито понављала:
– Гле, молим те, шта је баћушка смислио! Чуј, одмор! А коме да
оставим складиште?
Била је заиста љута због тога што отац Јован придаје толико значаја некаквој тричавој операцији очију. Али ја сам био одлучан и нисам хтео више ништа да чујем, него сам јој рекао да ћу се одмах позабавити свиме што је потребно за наш одлазак у санаторијум и да ћемо у најскорије време кренути на Крим. На крају се Валентина Павловна наизглед помирила с тим. Након неколико дана добио сам од Његове Светости благослов за одмор, обезбедио два места у санаторијуму, што у касну јесен и није било тако тешко, и позвао телефоном Валентину Павловну да бих јој саопштио датум нашег поласка. Јавио ми се њен помоћник и рекао ми:
– Валентина Павловна је у болници. Данас је оперишу.
– Молим?! – повикао сам. – Али отац Јован јој је то забранио!
Испоставило се да је пре неколико дана у складиште свратила нека монахиња. Пре монашења радила је као лекар и кад је сазнала за причу о катаракти, није могла да се сложи с одлуком оца Јована. Потпуно се сложила с Валентином Павловном и чак је на себе преузела обавезу да благослов за операцију добије од једног од mдуховника Тројице – Сергијеве лавре, у чему је истог тог дана и успела. Валентина Павловна је била задовољна тиме па је одмах отишла у Институт Фјодоров, рачунајући да ће после брзе и једноставне операције за два-три дана кренути са мном на Крим. Међутим, током операције дошло је до излива крви на мозак тако да је била потпуно паралисана. Чим сам то сазнао, одмах сам телефонирао оцу Филарету, јер се отац Јован у изузетним ситуацијама користио његовим телефоном.
– Како можете тако да се понашате? Зашто ме не слушате? – скоро плачући ми је рекао отац Јован кад је чуо моју неповезану и тужну причу.
– Ако већ на нечему инсистирам, онда то значи да знам шта радим!
Шта сам могао да му одговорим? Само сам га питао како да помогнемо будући да је Валентина Павловна још била без свести. Отац Јован ми је заповедио да из цркве узмем Свете Дарове за причешће болесника и да их држим у келији како бих, чим Валентина Павловна дође к себи, без одлагања могао отићи да је исповедим и причестим, било то дању или ноћу. Молитвама оца Јована Валентина Павловна сутрадан је дошла свести. Родбина ме је одмах о томе обавестила тако да сам већ након пола сата био у болници.
У предворје одељења за реанимацију Валентину Павловну довезли су на огромном металном кревету на точкове. Била је тако сићушна и беспомоћна док је лежала под белим прекривачем. Кад ме је видела, затворила је очи и заплакала. Није могла да говори, али њена исповест била је јасна и без иједне речи. Прочитао сам јој разрешну олитву и причестио је. Опростили смо се.
Сутрадан ју је још једном причестио отац Владимир Чувикин. Умрла је те исте вечери. Валентину Павловну сахрањивали смо с добрим и спокојним осећањима јер се, по древном црквеном предању, душа човека који се удостојио да се причести на дан своје смрти одмах узноси ка Престолу Господњем.
Архимандрит Тихон (Шевкунов)
Из књиге – Несвети а свети
