Паралели

Након тога добија послушност да се ушуња и проповеда једној секти након чега буде претучен заврши у критичном стању, без свести у болници и само уз Божију помоћ преживи. 2010 је добио велику схиму и требао је ићи на Свету Гору. Али га патријарх Илија позива да остане у Грузији и да постане пастир Асираца у селу старог Канда. Прихвата патријархов благослов, Литургије служи на арамејском језику, подиже цркву у име тринаест сиријских очева која постаје манастир.

 Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, у ствари, још горе. Стање се поправља само освећењем родитеља. Постаните свети, па нећете имати никакав проблем са својом децом. Светост родитеља ослобађа децу од проблема.

Dakle, ovo je priča slična istoriji o Tri jerarha, kada su se učenici Svetog Jovana Zlatoustog, Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova međusobno gložili ko je veći svetitelj od njih trojice. I bila je potrebna Božija intervencija da se to gloženje ne pretvori u zaista nepotrebnu glupost. Zbog toga treba još jednom istaći državničku mudrost Vladimira Putina, koji je shvatao značaj ujedinjenja Ruske Crkve pa je na samo početku svog prvog predsedničkog mandata posetio prvojerarha RPCZ Mitropolita Lavra i pozvao ga u Rusiju. Poseta je usledila već 2001. godine i od tog prvog koraka, do potpisivanja Akta o ujedinjenju prošlo je nepunih šest godina.

Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost.

Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja.

Разлог зашто је Ким Џонг Ил заволео православље није сасвим непознат – оно што знамо јесте да је диктатор први пут добио идеју да сагради цркву након посете Русији 2002. године када се уверио у лепоту православних храмова.Наредне године основао је „Северно корејски православни комитет“ и послао четири младића, која су радила у обавештајној служби, на „духовни тренинг“ на Православни семинар у Москви. Током курса, његови изасланици научили су како да служе цркви и тамо су своја црна одела са Кимовим ознакама заменили за мантију.

Такав је суд само о оним делима којима су туђи духовни елементи – онима која се директно непријатељски односе према свему духовном, то јест према Богу и божанским стварима. Та су дела плод ђавољег наговора и не треба их трпети.
Из овога видите да по своме природном назначењу човек треба да живи у духу, да се потчињава духу и да духом прожима све душевно, а тим пре телесно – а за њим и све око себе, тј. свој породични и друштвени живот. То је – правило!

„Када се пред тобом изругују твојој вери, а ти ћутиш- ти си гори од хулитеља. Када је потребно бранити Веру, а ти то не чиниш, погубљујеш душу, али ако и погинеш бранећи је, доспећеш у Царство Небеско.“ Архимандрит Гаврило Ургебадзе рођен је 26.августа 1929.године у Тбилисију у породици окорелог комунисте. Од раног детињства био је заинтересован за веру. Једном приликом је чуо да се говори о Распетом Христу. Занимало га је ко је Христос и шта значи распеће.

Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица. Хоћу да кажем да све отуда полази.

„Када се пред тобом изругују твојој вери, а ти ћутиш- ти си гори од хулитеља. Када је потребно бранити Веру, а ти то не чиниш, погубљујеш душу, али ако и погинеш бранећи је, доспећеш у Царство Небеско.“ Архимандрит Гаврило Ургебадзе рођен је 26.августа 1929.године у Тбилисију у породици окорелог комунисте. Од раног детињства био је заинтересован за веру. Једном приликом је чуо да се говори о Распетом Христу.

Већина нас била би пресрећна да одгаји дете које ће бити и остати прави верник. То није увек лак посао и сваки родитељ који успе у томе, требало би да се много радује. Не постоји метод који би нам помогао да то остваримо, јер је то дато по Божијој промисли и милости.
Међутим, читајући списе Светог Силуана и приче о његовом оцу остао сам задивљен. Чини се да најосновније духовне лекције он није стицао од Старца него од једноставног сељака који је поседовао веру свеца-сељака који је био његов отац.

 Архиепископ Серафим Собољев - једна од истакнутих личности Руске Православне Цркве 20. века, – родио се 1881. године у Рјазани, а од 1921. године живео је у емиграцији у Бугарској. Познат је као дубок богослов и молитвеник, монархиста, антиекумениста и аутор књиге „Руска идеологија“. Архиепископ се упокојио 1950. године у Софији, и био је погребен у крипти руског храма Светог Николе – подворја патријарха московског и целе Русије, где стотине људи свакодневно долазе да се помоле Светитељу.  Архијерејски сабор Руске Православне Цркве донео је 3. фебруара 2016. године одлуку о канонизацији Ариепископа Серафима.

What is the world's most expensive bed? The hospital bed.
You, if you have money, you can hire someone to drive your car, but you cannot hire someone to take your illness that is killing you.
Material things lost can be found. But one thing you can never find when you lose: life.
Whatever stage of life where we are right now, at the end we will have to face the day when the curtain falls.
Please treasure your family love, love for your spouse, love for your friends...
Treat everyone well and stay friendly with your neighbours.

 Зашто? Јер, дете моје, прве мученике бацаше дивљим зверима, а када би се прекрстили дивље звери постајале су као јагњад. Они су их бацали у море, али када су начинили крст море је постајало као суво и они су ходали по њему. Они су их бацали у ватру, али када би се прекрстили пожар би се охладио. Благословено дете моје, шта смо то постали данас? Да ли ми верујемо у Христа? У наш Крст? Зашто је Христос дошао? Зар није Христос дошао да нас оснажи у болести?

Od oko 1900. godine, pa do sredine XX stoleća, ljudi toga doba postaće takvi da će se jedva moći prepoznati. Kada se približi vreme Antihristova dolaska, razum ljudi pomračiće se od plotskih strasti i samo će se besčašće i bezakonje razrastati.

Svet će biti neprepoznatljiv, izmeniće se izgled ljudski, zahvaljujući bestidnosti u odevanju i češljanju neće moći jasno da se razlikuju muškarci od žena.

Ti će ljudi biti divlji i zverski surovi zbog sablazni Antihristovih. Neće biti poštovanja prema roditeljima i starijima, ljubav će nestati.

Старац Стефан Србин (или Стефан Каруљски), веома значајна личност православља, проживео је пола века на Светој Гори. Током тих пет деценија, овај монах се истакао поучавањем, тј. способношћу да православну хришћанску веру пренесе другима, али и својим интересовањем за многа важна питања са којима се суочава савремени човек. Рођен 1922, умро је у децембру 2001. (по старом календару, 21. новембра) у Београду, у доби од 79 година. На Светој Гори је живео од 1950. до 2000, до годину дана пре своје смрти.