Архимандрит Андреј (Конанос): „Ако би ми били Божији, истински такви као што је Бог, ми бисмо придобијали људе, мењали бисмо њихове животе! А сада, чим нас спазе, прелазе на другу страну улице, осећају према нама унутрашњу одбојност”.
30.09.2023.
Не смемо заборавити да укус Бога у нашим устима и у нашој души треба да се мења са проласком времена. Наравно да Бог у Кога верујемо остаје исти такав какав је и био, али било би добро када би се начин на који верујемо, мењао кроз време. Свети Порфирије говори да му се Бог чинио као врло строг, док је био млад: «Схватао сам Бога као веома строгог, зато што сам мислио да је Бог такав. Када су ми људи долазили да нешто исповеде, отварао сам Крмчију, почињао да рачунам дане, месеце, године и на крају предочавао збир: „Ти ћеш се причестити кроз толико и толико година, а ти – после толико и толико“, – и тако даље.»
Али када човек истински осети Бога љубави, Бога Живога, Који јесте благост и милосрђе, љубав и истина, прилагодљивост и доброта према сваком човеку, тада његово схватање свега почиње да се мења. Догађаји и понашање људи који те окружују остају исти као што су и били, али ти на њих више не реагујеш, затo што разумеш да Бог то посматра на другачији начин.
Неки од нас су почели да иду у цркву с малих ногу и усвојили неки једностран став – ми затварамо Бога у јасно одређене категорије: «Он је ово и ово, и то и то. И ништа више од тога. А уколико спазим да се ти не уклапаш у категорију, коју сам себи задао, немам друге него да те одбацим.» Али долази Христос, пракса живота, и показује нам да ствари не стоје баш тако.
И све то није ништа ново. Књижевници и фарисеји су такође много мислили о Богу, али Христос им је рекао:
– Све што ви мислите је погрешно. Начин на који приступате Богу и оцењујете Га је погрешан, Бог није такав. Стога се Ја и обраћам људима, другачијим од вас, који имају други поглед на свет и другачије усмерење душе. Обраћам се њима, чинећи чудеса, с љубављу и милосрђем, док их ви за то време осуђујете.
У суштини, они су Га распели још и због тога што је Он изменио идола, кога су они држали на месту Бога и показао Бога као доступног, онога Који заиста јесте Бого-Човек, таквог Бога, Који се не налази негде тамо на висини, већ нас разуме и саосећа с нама, спушта се на наш ниво, у свему осим у греху, и постаје нам близак.
Када то схватиш у својој души, пробај да одговориш на једно питање: «Када сам имао 15, 20, 30 итд. година, да ли сам веровао исто као сад, да ли сам имао један те исти ум?» И не говоре случајно: «Мама је цео живот остала иста, каква је била, таква је и остала», – уместо да кажу, као о Светом Порфирију: «На почетку смо га познавали као строгог, али се он духовно развио, напредовао је и у животу и у вери, у духовном расуђивању.» Тај човек се променио. С почетка је био строг, а потом је постао благ. А многи се тога боје. Кажу ми:
– Хајде да не спуштамо све на најнижи ниво, до самог тла! Најбоље да не говоримо о томе.
Али када постанеш милосрдан и благ, онда схвати другога: зашто он пуши, псује, или се дрогира, зашто не иде у цркву. То ја и покушавам да учиним, полазећи од свог малог искуства – да објасним човеку зашто он све то чини. Не шта он ради, већ зашто то ради.
Један младић није ишао у цркву. Пробао сам да поразговарам са њим баш на том нивоу – нивоу «зашто». Питао сам га:
– Зашто не долазиш у цркву? Нећеш да ми кажеш?!
Он ме упитао:
– А ти ме нећеш грдити?
– Не, нећу те грдити, просто хоћу да попричамо како бих схватио шта се теби тачно не свиђа.
Он ми је одговорио:
– Истини за вољу, оче, мене свештеници асоцирају само на једно – на реч «не». Хтео сам да купим мотор – «не», да одем на стадион – «не», да смувам девојку – «не», да одем у кафић – «не», на концерт – «не».
Тај момак није био лош, он је једноставно осећао страх преда мном. И зар није требало тако да приступим њему? Зар то није православни дух – пробати са кроткошћу да разумемо кроз шта други човек пролази? Приближити се души младића? И увидети зашто он то ради, зашто се боји и колеба, дубоко у души чезне за Богом, али неће да има ништа са мном?
Али због тога што смо увелико изједначили себе с Богом и решили да смо ми Његови представници – и ви, мајке и очеви, и ми, свештеници, – тако да већ мислимо да је Бог увек на нашој страни, ма шта други говорили. Али Бог нас учи:
– Сада нема другог начина, зато те Ја користим, а не због тога што си ти Мој представник, ту нема никакве везе.
И заиста зар је наша природа, Божија природа? Ако би ми били Божији, истински такви као што је Бог, ми бисмо придобијали људе, мењали бисмо њихове животе! А сада, чим нас спазе, прелазе на другу страну улице, осећају према нама унутрашњу одбојност.
И тако, што више времена пролази, више и треба да се мења наше схаватање Бога. И момак такође може бити у праву. Начин размишљања код људи се мења. Понекад покушавам да пренесем Бога у наше доба и мислим: А како би Христос говорио са овим момком? Шта би му Он рекао? Да ли би рекао: «Прво, треба средом и петком да једеш сочиво и ништа више?» Или би се дотакао онога што га највише боли, његове самоће, незадовољства, туге, осећаја да никоме није потребан, мисли да је ужасан, његовог комплекса ниже вредности? Да ли би Бог обратио пажњу на оно што је површно? А можда је младић заиста и у праву?
Аутентичност, реалност скривају у себи Божанско. Једанпут сам ишао на једно место да беседим. Уследио је ручак, и ту се одједном појавио свештеник и рекао: – Негде сам прочитао да је неки свештеник веровао да је јако духовно када седи са својом женом на тераси, пије кафу и ужива у погледу на језеро. Какав је то начин! Зар је то духовно?!
Тог тренутка као да ме је ударио гром. Рекао сам себи: Пресвета Богородице! Али оче, то је баш Божанско, то је изванредно добро! Довољно је присетити се Благовести, које је Богородица примила када је ишла у Назарет да узме воду са извора. И док Она иде за најобичнијим послом, Марији се јавља архангел Гаврило и говори да ће Она постати Мајка Божија…
Апостоли су то постали, док су ловили рибу, сакупљали своје мреже, у тренутку сасвим баналном, без било какве духовности. У том тренутку, тешко да су се молили. Они су радили. А сетите се Давида, који је био са овцама – и код Мојсија иста ствар. Божанско се крије у многим једноставним свакодневним тренуцима.
А ми то заборављамо. Наш дом се отцепљује од Цркве, као да је нешто сасвим друго. Само у недељу, када идемо у цркву, притискамо дугме – и постајемо духовни људи на један час. А када се враћамо кући, притискамо друго дугме – преоблачимо се, почињемо да се свађамо и враћамо се у свакодневицу.
Ако ми волимо Бога, који није испреплетан с нашим животом и који се не налази међу нама, тада то није Бог који је прихватио целог човека. Јер Христос је преобразио сав мој живот, заједно са мојом реалношћу. Када идеш некуда, Бог је у теби, и када си са својим дететом и када се бавиш простим стварима.
Ти не говориш о Богу, као што не говориш о дисању. Ти живиш у Њему. Ето, ми сви дишемо, али ипак не говоримо о томе, а чак то ни не примећујемо. А уколико неко други осети да те Бог, кроз Кога живиш, испуњава, украшава и оживљава, тако да све твоје ћелије живе и дишу, испуњене светлошћу, тада ће те упитати:
– Друже мој, реци ми у чему је твоја тајна? Ја хоћу да будем као ти.
А нама говоре супротно:
– Друже мој, остави ме на миру! Депримираш ме, досађујеш, мучиш ме.
То већ није Божанско. Желим да из свих вас зрачи таква светла добра вест. Знамо много компликованих ствари, али смо просте изгубили. Губимо и своју децу, јер су она једноставна, а ми смо сложени и збуњени људи. Један човек је пошао старцу Порфирију, али се вратио од њега разочаран, јер му овај није нешто рекао. Старац му је казао:
– Опрости ми, чедо моје, што ти нисам причао о Богу, али ја говорим о Њему само када осетим да људска душа жели Њега и осећа потребу за Њим.
А другом приликом се старац некуда запутио и није рекао «Христос воскресе», јер други човек није то хтео да чује. Пошто га је Бог просветлио, старац је рекао да ће увек говорити – када, где и како треба. Хајде да се и ми помолимо за то да нас Бог просветли, како би наш живот био леп.
Архимандрит Андреј (Конанос)
2023
