Нестанак Светог Причешћа из Чаше.
Сведочанство свештеника.
"У једном селу на грчком острву Лерос, пре 30-ак година, догодио се задивљујућ догађај, који нам је испричао свештеник Христифор, који се упокојио Господу 2010. године. Мештани су га звали „Отац Христо“.
Чувши његову причу, немогуће је не приклонити главу пред безграничном љубављу Господа нашег Исуса Христа према нама огреховљенима. Дакле, следи прича Оца Христа:
„Било је сунчано суботње јутро. Служио сам Литургију и припремио се да потрошим преостале Свете Дарове у олтару.
Одједном сам чуо да ме неко зове. На бочним вратима стајао је син нашег комшије, младић Коста. Тешко је дисао и био је сав мокар. Било је јасно да је дотрчао у храм што је брже могао. Рекао је:
„Оче Христо, помози! Изгледа да ми отац умире. Тражи да се исповеди и причести."
Чело ми је у тренутку било обливено знојем. Отац овог младића био је најчуднији, најскандалознији и најподлији човек у селу. Није било породице са којом није био у завади. Никада није крочио у цркву нити је присуствовао на некој сахрани, венчању или крштењу.
Прекрстио сам се, узео Свете Дарове и пошао за његовим сином, прихвативши његову молбу као позив од Бога. Кућа је била веома близу, око 40 метара од улаза у храм.
Када смо младић и ја ушли у кућу умирућег Јаниса, тако се звао, ставио сам Свету Чашу, у којој су биле честице од Светих Дарова, на ноћни ормарић поред његовог кревета.
Одмах сам рекао:
- Чика Јанисе, да бих те причестио, морам прво да те исповедим и да над тобом прочитам разрешну молитву. Хоћеш ли да се исповедиш?
- Хоћу! - узвикнуо је болесник.
Покрио сам га епитрахиљем а он ми је испричао грехе који су га оптерећивали. Прочитао сам разрешну молитву и узео Чашу да га причестим.
Али, она је била потпуно празна!! Остао сам без даха. Рекао сам умирућем: „Не могу да разумем шта се догодило. Путир је потпуно празан, а после литургије је било још Светих Дарова. Сада ћу отрчати у храм да узмем дарохранилицу и да те причестим другим честицама причешћа."
Чувши моје речи, самртник је почео да јеца: „Оче, Христос је због мене отишао из Чаше. Све што сам рекао је потпуна глупост. Било ме је срамота да кажем своје праве грехе, јер су они тако страшни... Али сада ћу рећи шта сам заиста згрешио, не кријући ништа.”
И болесник је почео да се исповеда са сузама. После тога сам поново прочитао разрешну молитву над њим и замолио га да сачека док ја одем у храм и вратим се са Даровима. „Иди, оче, чекаћу..."
Међутим, узео сам свету Чашу (из које је претходно нестало причешће) у руке да је однесем до храма, погледао унутра и обузео ме страх - унутра је била честица Светих Дарова!! Прекрстио сам се и одмах причестио умирућег. Када је прогутао Свете Дарове, лице му се озарило и попримило тако миран израз какав никада у животу није имао. Затворио је очи и предао дух свој Господу пред мојим очима.
Сећајући се овог догађаја, увек прославим Христа и размишљам о томе како је са љубављу опростио нашем чика Јанију и упутио га ка спасењу.
Нека га Господ прими у своја небеска насеља! Вечан му помен. Не губимо наду и не очајавајмо за своје спасење, па макар били и најгрешнији људи на свету. Нека Бог да да сви нађемо истинско покајање и постанемо достојни Раја искреним и понизним признањем својих грехова. Амин!".
🌹 ✞ ✞ ✞ 🌹