СПОЉАШЊИ ИЗГЛЕД И ПОНАШАЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Радуј се Благодатна!
Пречиста Дева Марија је свој земаљски живот завршила у средовечним годинама. О спољашњем изгледу Деве Марије су сачувани извештаји у историјским описивањима Св. Епифанија и Никифора Калиста. У свему Она беше отмена и постојана; говорила је врло мало, и то оно што је потребно, корисно и добро; свакоме је указивала част и поштовање; са сваким човеком је водила одговарајући разговор, не смејући се, не узбуђујући се, и не гневећи се. Раста је била средњег; боја њеног лица била је као боја зрна пшеничног; коса јој била светло смеђа и мало златаста; поглед јасан и проницљив; очи су бојом својом подсећале на зреле маслинке; обрве повијене, тамне; нос не кратак; усне као боја руже, слаткоречиве; лице не округло, нити оштро, већ мало подуже; руке и прсти подугачки. У Ње не беше никакве гордости, у свему проста, без и најмањег притворства; без икаквог мекуштва, Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смерности. Хаљине њене беху просте, без икаквих украса, као што то показује повезача Пресвете главе Њене која се од Богородице до сада сачувала. Једном речју: у свему Њеном беше присутна огромна благодат Божија.
Сви савременици који су се удостојили среће да виде Пречисту Богородицу за време Њеног земаљског живота, уверавају да је Њена спољашност била обележена дивном лепотом. Свети Дионисије Ареопагит, три године после његовог обраћења из многобоштва у хришћанство Св. Апостолом Павлом, удостојио се да види Пресвету Деву Марију у Јерусалиму, када је она била већ у средњим годинама. Описујући тај сусрет Св. Павлу, Дионисије се изражава тако да су његов ум и срце онемоћали пред созерцањем величине Њене божанствене лепоте и да је он био спреман Њој да се поклони, као Богу, да само није проповедао да је Бог један.
Њена одећа никад није била раскошна, била је скромна, поступци величанствени и сигурни; изглед озбиљан и пријатан; реч кротка која је текла директно из незлобног срца; обраћање природно и једноставно.
Сва лепота Њене божанствене душе се осликавала у Њеном лицу, али та лепота спољашности је била само провидни вео, кроз који је се светлела сва доброта Њене непорочне лепоте ума и душе. У сваком поступку она је испуњена кротком величином и мудрошћу. Она је била славнија и најпрекраснија од свих земаљских жена, зато што су у њој, Пресветој Деви, не само телом, већи и духом, у Њеном лику спојени сва ризница благодати. Поновимо речи Светих Отаца: „Заиста у Светој Деви нас диви не само непорочна и чиста телесна лепота, већ нарочито савршенство Њене душе.” Њен ум је био Богом вођен и ка Богу усмерен; мржњу је осећала само према греху.
Она беше Дева не само по телу него и по духу, смирена срцем, богомудра, не брза на речи; стално је читала Свето Писмо, била неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи с људима као пред Богом; Она никога није вређала него је свима добра желела; никада се никога, ни убогога човека, није узгнушала, нити се коме подсмехнула, него је све што би видела покривала љубављу Својом; из уста Њених ништа није излазило што није изливало благодат; сва дела Њена зрачила су најузвишенијом девственошћу; спољашњи изглед Њен беше одраз унутрашњег савршенства Њеног, благости и незлобивости.
Из Књиге “Земни живот Пресвете Богородице”
fb Свети Јован Претеча
2023
