Виђења преподобне схимонахиње Макарије Темкинске

Виђења преподобне схимонахиње
Макарије Темкинске

Чудесно знамење
У старини у руским породицама деца су спавала у дрвеним колевкама, налик на омање корито, које је било окачено ужадима на сва четири угла о једну савитљиву мотку. Њих су покривали тканином. Када је мала Теодосија лежала у колевци, деси се једаред да се у подне над колевком, на мотки, запали свећа, и гораше тако до три сата. Како се она ту нашла – нико није знао нити умео да објасни. „Гле, гле, опет се упалила свећа!”, дивљаху се укућани. „Да, то неће бити обично дете”. „Твоје дете биће нешто велико”, говораху снахе Теодосији Никифоровној. „И ми имамо децу, али над њиховим колевкама не горе свеће!”
Јављање преподобног Тихона
Када Теодосији беше две године и три месеца, догодило се нешто што ће оставити дубок траг у њеном животу. Девојчица сеђаше на поду, на ћебету простртом за њу, а мати на клупици. Изненада у собу завири неки непознати човек од око педесет до педесет пет година. Тек што је отворио врата, он упита малу Теодосију: „Имате ли ви икона?” „Како не бисмо имали?”, зачуди се девојчица. „И овде их има, и у другој соби. Ево, то је икона Свете Тројице. А ово је икона Спаситеља. Оно онде – свете мученице Варваре. И кандило имамо, тако лепо…”
Придошлица беше у некаквом огртачу са кецељом, гологлав, на лицу брадица.
– Ја сам пекар, – рече.
– А, не, ниси ти пекар! – одмах узнегодова девојчица. – Ти си попа! Спаси ме. Мене боле ножице и не могу да ходам!
– Трпи, тако је Господу угодно, – објаснио је гост. Затим он приђе Теодосији, прекрије јој главу епитрахиљем и прочита молитву. Затим јој стаде казивати нешто на уво. Тада приђе мати, подиже девојчицу и онесе је у кухињу.
„Пекар” крете за њима. Седе на клупицу поред пећи и стаде саветовати жену да дете више не воде по лекарима и да је не оставља у дому за инвалиде, као што су јој препоручивали неки познаници.
А док „лекар” тако сеђаше на клупици, огртач му се мало помери и дете испод њега угледа блиставу одежду од које се разливаше чудесни неземаљски миомир. Полазећи, необични гост каза: „Научи молитву преподобном Тихону Калушком”. (Манастир који овај угодник Божији основа налажаше се стотинак километара од њиховог села).
Поуке царице небеске
„Много сам се и усрдно молила Мајци Божијој, вапијући: »Исцели ме, Пресвета Богородице, од болести, и опрости ми, ако сам грешна?« Плакала сам, молила, а Царица небеска ми се јавила у сну и казала: »Зашто плачеш, чедо? Зашто немаш мира? Па, шта да се ради, кад ти се ножице већ не покрећу«. А ја никако нисам могла да запамтим молитву моме ангелу чувару, па сам и због тога проливала сузе. »Добро, ево ја ћу те научити«, рече Богородица. И тако сам памтила молитве. Пресвета ми се јави у сну и каже: »Хајде да прочитамо молитву заједно. Ево ја ћу читати, а ти само памти«. Она прочита двапут, а ја све запамтим. И тако ми је све урезала у сећање, па сам се течно и без застајања молила. »Сада више никад нећеш заборавити«, каза Царица Небеска”. А девојчици беше свега пет година.
У летаргичном сну
Када мала Теодосија узе девету годину, у њеном се животу догоди нешто што ће изменити читаву њену даљу судбину. Једном приликом девојчица је заспала као и обично, али се следећег јутра није дала пробудити. Сви помислише да је Господ већ услишио молитве несрећних родитеља и позвао је к Себи. Отац одвезе девојчицу у болницу, где су је прегледали и казали: „ако се не пробуди кроз две недеље, онда је засигурно умрла”. И тако, по чудесном промислу Божјем, Теодосија не сахранише одмах, нити приступише обдукцији, већ је оставише у мртвачници.
У рају
Девојчица тада није умрла, него је утонула у летаргични сан. И док јој је тело, хладно и без дисања, лежало поред покојника, душа јој пребиваше у загробном свету. Њен анђео чувар показиваше јој рајске обитељи.
„У рају је увек топло, увек сунце сија”, причала је матушка о ономе што је на чудесан начин видела пре готово шездесет година. Њене успомене о Горњем свету беху необично живе и свеже. „Тамо није као ово што ми видимо, него је велико, огромно. И посвуда цвета најразноврсније цвеће – и небеско, и као ово на земљи. Трава је тамо зелена, мека, путељци чисти и равни. Какви су тамо дивни вртови, а јабуке – слатке! Оне су тамо јарко црвене боје, и као да су медом наливене. А птица на дрвећу има и омањих, и већих – помислиш да људи певају, а ипак је птичји пој”.
Када би ангео зажелео да јој у рајским насељима покаже још нешто, узео би је на леђа и казивао куда ће одлетети. Показао је Теодосији одају у којој пребива сам Христос, и у којој је најблештавија светлост у рају. Одају окружује висока ограда. Када би се отварала њена врата, чинило се да се чује бруј звона. Са Христом су се за том оградом могли налазити само Њему најближи: Пресвета Богородица, свети Јован Претеча, свети Николај…
Ангео показа и огроман храм, који беше сав као од злата саливен и готово прозрачан. ″У том храму је једна велика одаја, тако велика да је немогуће проценити колико је у њој места. А велика је да би сви праведници стали на службу. У олтару тог храма налази се престо, на њему стоје Јеванђеље и Часни Крст. Од тог престола тече бистра вода, сва као од сребра. Око једанаест ноћу, по нашем времену, долазе у ову одају сви свештенослужитељи са Христом на челу, и на Небу се савршава велика тајна. Свештеници тамо служе у истој онаквој одежди као и на земљи. Ангела у оној цркви има много, а сви који служе су са кадионицама. А певају тако дивно, тако гласно, да се не може описати″. Девојчица је упитала:
– А зашто у овој цркви нема икона?
– Овде нам иконе нису потребне. Овде смо сви ми живи, – добила је одговор.
– А када ћемо кренути на службу у цркву? – питала је свог ангела.
– Сада ти је за то још рано. Поћи ћемо када овамо дођеш други пут.
Видела је да је окружује безбројно мноштво ангела у белим, ружичастим и жутим одеждама. Када би јој летећи прилазили, скупљали би своја крила и скривали их под своје одежде, те се ничим не би разликовали од људи. „А архангео Михајло је изнад свију. Он има страшан посао, али по изгледу није страшан и најчешће је у црвеној одежди”, настављала би да казује мати Макарија. „Он је леп, диван, да га гледаш и поглед не одвратиш. Увек су заједно архангели Михаило, Гаврило и Рафаило. Раста нису нарочито високог. Имају дугачке одежде, чини се као да су од свиле. Лелујају се на ветру. Косе су им кудраве, неописиво лепе. На глави им је једна трака, повезана отпозади, а њени крајеви су слободни. Архангели шетају по главном дворишту”.
Причала је мати Макарија и о онима који се због свога праведног живота удостојише да у рају пребивају. „тамо су сви млади, пуни радости, лепи. Стараца тамо нема. Мајка Божија за свакога каже какве одежде да му се сашију. А на одеждама свако има великим словима извезен натпис: са леве стране – његов небески чин, а са десне име.
Тамо, на небу, влада само радост. Није као на земљи, где има толико нетрпељивости. Она лепота не може се поредити са нашим животом. У Царству Небеском постоје обитељи, попут наших манастира. Све под конац стоје, а има их толико, да их никад не можеш избројати. И звона се тамо вазда чују. А станује се и у малим кућама које као да имају стаклене прозоре, али без оквира. А народа тамо има небројено, и тих грађевина. Пролазиш онуда и не можеш се начудити! А како је тамо светло! И како је лепо!”
А најлепша је у рају Мајка Божија. Час је у плавим, час у ружичастим, час у црвеним одеждама. Излазила је пред Теодосију у пратњи светог Јована Крститеља, светог Пророка Илије, светог Николаја Чудотворца и свете Екатерине. А више пута са њом беше и свети Тихон Калушки. „Он тада знађаше”, објашњавала је матушка, „да ћу ја носити монашко име Тихôна, и брињаше се о мени”. Али, по матушкином сведочењу, Мајка Божија у Царству Небеском пребиваше кратко. Она је више бивала на земљи, помажући онима који је молитвено призиваху.
Душу умрлог човека узимају три ангела: један исповеда, други причешћује, трећи носи на небо. Сви који овамо доспевају са земље налазе се под надзором, у окружењу ангела чувара. На новопрестављене они пазе до четрдесетог дана, да некуда не залутају. А четрдесетог дана одређује се камо ће поћи душа. „Занимљиво је, – говораше матушка са лаким осмехом, – да и други ангели у време суда прилазе ономе чијој ће души бити суђено, па се сви заједно заузимају за њу”.
У аду
Теодосија се удостојила и виђења неких митарстава. „Они који се не спасавају одлазе тамо где обитавају »црни«, објашњаваше мати Макарија.
– Ох, бојим се! – говораше девојчица своме ангелу, али је овај умириваше:
– Немаш чега да се бојиш. Ја сам увек уз тебе.
Запамтила је једно место мучења грешника, које наликоваше другом, мрачном ходнику без конца и краја. У маленим одајама – нишама мучили су се и ридали несрећници. Видела је и „ливаду смрти” – једну огромну долину која се протеже докле год поглед допире: ту су на леду седеле млекарице које су наливале воде у млеко и одвајале млеко од воде…
„Провела сам тамо пола дана, – сећала се мати Макарија, – а Мајка Божија се већ забринула, па ме тражи: »Где је моја мученица?«”
Обећање Царице Небеске
док се налажаше у рају, Теодосија плакаше горко и мољаше Царицу Небеску или да јој исцели болесне ножице, или да је остави тамо. Али Мајка Божија јој рече да она за сада тамо неће остати, јер јој је потребна на земљи. „Ја те нећу оставити”, обећала је Теодосији.
Буђење
Пре него што ће се пробудити, девојка спази како њеном беживотном телу приђоше два анђела, сваки са крчагом у рукама. Један ће питати:
– Од које воде да јој дамо – од живе или од мртве?
– Од живе, – одговори ангео чувар.
– А како ћеш јој пружити воде живе?
– Налићу јој сам.
После тога, тело девојчице постаде топлије, и она се пробуди. Нага, она допуза до врата мртвачнице и једва изађе оданде. А сви који то видеше испунише се великим страхом.
Јављање Владичице
Убрзо јој се јави Царица Небеска и каза: „Пошто си примила монашки постриг, од сада више немој примати породичне”.
Огромна одговорност свалила се на плећа матере Тихôне. Прави монах је молитвеник за васцели свет. У томе је његово најважније дело на земљи. Срце монаха жалосно је због свију и он се моли за спасење свих. Благодарећи монасима и свету никада не престаје молитва. Само захваљујући тим молитвама свет још увек постоји. Та борба за човека и за свет, читав свет и духовни рат са силама мрака и зла, не прекида се ни на часак. Чим ослаби молитва, свакакве невоље настану на земљи…
Владичица изабира схимонахињу Макарију на подвиг
После извесног времена Царица Небеска се поново јави четрдесетосмогодишњој схимонахињи Макарији и каза јој да ју је изабрала за нарочити духовни подвиг. Од тог тренутка матушка је имала да на себе узме страдање и болести свију људи који јој се обраћаху за исцељење и молитвену помоћ, да у своје срце прими бол и јаде читаве Русије, да смирено носи тешки, претешки крст на својим слабим плећима.
– Мајко Божија, па зашто си таквог богаља изабрала за подвиг? – Упита схимница.
– Све сам обишла, и бољу од тебе не нађох, – одговори јој Царица Небеска. – Морам да те уврстим у своје изабранике.
– Каква сам ја изабраница? Читав век сам провела на кревету!
– Не, ти си мени баш савршена! – каза Владичица.
– Владичице, ја не знам шта значи бити савршен, – одговара схимница и поклони се Пресветој, говорећи:
– Са задовољством ћу понети бреме страдања које си ми наложила. Ја умем да страдам.
Касније је мати Макарија до последњег дана свог земног живота свима који су јој били блиски на питање о здрављу одговарала: „Мени никада неће бити добро. Није ми разрешено”.

О Царици Небеској

Никоме матушка није толико подробно говорила о јављањима Владичице као мени. Данас, када схимонахиње Макарије више нема међу живима, неопходно је све открити и другима у нади да то многим душама може послужити на спасење. „Још док сам тамо становала, – сећала се матушка, – Владичица ме је посећивала. Није пролазила кроз врата – нису јој ни била потребна – него онуда где народ није улазио. Са истока дође, приђе зиду, а он као да се развали, отвори се, па Пресвета уђе. А када треба да оде, додирне зид и он се опет састави. Куда она прође, цвеће цвета, и где она проборави, цвеће никне. А у овој кући где смо сада сва врата јој се покоравају. Улази преко терасе. Дође Она тако, обиђе ме”.
Налазећи се у матушкином дому, одавно сам приметио да су баш та врата, окренута ка истоку, кроз која дуго нико није прошао, била обојена плавом богородичином бојом, док је читава кућа била обојена златастим окером и црвеним минијумом. Довратници су се у позадини шарено белели.
Царица Небеска се у својој слави јавила матушки када се после двогодишњег животарења на улици доселила к матери Наталији. Тада се Владичица појавила у пратњи седамдесет и четири девојчице и дуго разговарала са малом Теодосијом. „Била сам сва у грозници”, сећала се схимонахиња Макарија. „Она метну руку своју на моје тело, и ја оздравих. Бојала сам се Мајке Божије”. Узрок оваквог страха могао би се можда схватити уколико се подсетимо речи старца Силуана Атонског: „… Приликом јављања Мајке Божије, будући испуњен благодаћу Духа Светога, преподобни Сергије Радоњешки стајаше, док ученик његов Михеј паде ничице, не могући посматрати њен лик. И код Серафима Саровског беше обиље благодати Светога Духа у тренутку јављања Мајке Божије, док искушеница паде ничице, пошто беше обдарена мањом благодаћу” (Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Париз, 1952, стр. 181). Тако је схимонахиња Макарија, особито у последње две деценије свога живота, била обдарена тако преизобилном благодаћу, да је не само лицем у лице гледала Владичицу, но се удостојавала беседе с њом.
Сведок једног јављања Царице Небеске искушеници Тихôни беше стара мати Наталија, која је касније више пута казивала: „Читав живот сам провела као монахиња, а Мајка Божија ме није ни погледала”. „Када сам била у оној кући, Пресвета ми се јавила свега двапут”, сећала се матушка. „Једаред тај разговор трајаше дуго. Други пут она ми само закрсти леђа и главу. Мене као да је сунце обасјало. Мајка Божија ми се тада није често јављала, пошто бејах још млада. А сада, када сам остарила, она ме посећује много чешће”.
Матушка је приповедала и како Владичица снисходи на земљу: „Она силази по једној небеској лествици. Скоро сваки дан у три сата силази Владичица наша са небеса, и одмах се осети миомир неисказане красоте. Мирише као некакав прекрасан плод. Свако може да осети тај миомир, нарочито ако изађе напоље”. Пресвета Богородица са јављала и другојачије, особито када је схимонахиња Богородицу за нешто усрдно молила. „Када Владичица лети, чини ти се да је упаљено много свећа – све се купа у чудесној светлости. А какав се само миомир од ње излива!”
На иконама одежда Царице Небеске се вазда приказује на исти начин: боја њеног дугог огртача разликује се од боје покривала за главу. Једном упитах матушку и о томе. Она ми исприча како је изгледала Владичица када јој се последњи пут јавила: „Била је одевена у дугачку одежду светлоплаве боје, а лице јој беше покривено”. Из каснијих прича схимонахиње Макарије закључих да се владичица људима јавља на разне начине. „Ако, хоће, може се јавити у свој Слави својој”, говораше матушка. „О, како је дивна и светлозарна! Као булка је раскошна. Весела је, радосна, урешена, сва у цвећу, а на глави јој венчић. А одећу мења. Јавља се у различитим бојама”.
Другом приликом од матушке сазнадох ово: „Мајка Божија покадкад дође сва у белом, кадикад у црном. А у црвеном – ако је нека велика служба. Како јој Спаситељ вели, тако се одене, стави венчић на главу. Одмах би је препознао, макар и у хиљаду људи. Ја сам се већ привикла”.
Спољашњи изглед Владичице наше схимонахиња Макарија описиваше на следећи начин: „Тамнопута је, загасита лица, а коса јој дуга и црна…”
Али, последње године Царица Небеска се јављала схимонахињи „врло жалосна”. „само што не зарида и не заплаче. А сузе јој крупне, попут бисера. Дође ти да их сабираш”.
„Матушка, да ли те Владичица често посећивала и да ли је код тебе дуго остајала?”, упитах је једаред. „Одавно није била”, жалосно уздисаше мати Макарија у доба када је имала великих непријатности од жена које се стараху о њеном домаћинству. „У кући су ми вражбине све оскрнавиле, а она не пребива на нечистим местима”. Али, када је најзад матушка одлучила да прекине да користи услуге злобних „кућних помоћница” и када јој је дом опет освећен, Мајка Божија је поче изнова посећивати барем једаред недељно, а понекад и чешће. Обично би свраћала накратко: „Махне ми: »Матушка, сада журим«, и већ је не видиш. Понекад прозбори две-три речи и одлети…”
„Све у свему, Мајка Божија не говори много. Тек када се на неког навикне, стане са њим дуже беседити”, говораше матушка. „Чим спазим да Мајка Божија долази, сва уздрхтим”.

– Ето видиш, опет ме се плашиш!
– Па како се не бих плашила, Царице Небеска? Сви смо ми људи грешни, – одговарала би матушка.
Последњих година свога живота схимонахиња Макарија више пута узношаше молитве Царици Небеској за своје болесне ноге, просећи: „Мајко Божија! Подигни ме са постеље!” Међутим, као и раније зачула би исти, добро знани, одговор: „Још није време за то”. Још би је упитала: „Владичице, зашто си ме оставила без ногу?” Царица Небеска би одговорила: „Потребна си ми баш таква каква си. Друга би побегла, а ти то нећеш учинити”.
Причала је матушка и ово: „Загрлила сам Мајку Божију, и говорим јој:
– Рођена моја!
А она се осмехује:
– Зашто си ме загрлила?
– Води ме кући. Води ме к себи!
– Али, твој подвиг још није довршен.
– А касније?
– Касније ћемо видети”.
Матушка је говорила, а осмех јој је озаравао лице. „А ја јој говорим:
– Ноге су ми непокретне. Болесна сам. Па ипак ћу под Покров твој допузати!”
А Мајка Божија само ћути и смешка се. Једаред, трпећи велике муке и болове, матушка се стаде тужити Богородици:
„Постадох твоја избраница, али немам више снаге да носим бремена свију болесника и паћеника, свију пијаница и свију богоотступника…”
И зачу ове речи:
„Издржи још мало. Знам да си се много намучила, али још ниси испунила подвиг свој. Још те не могу узети к себи”.
Јуна 1989. године схимонахиња Макарија казиваше: „Сада ми се често јавља. Скоро сваки дан. Каже ми: »Сада ћу обилазити куће, како би се тише живело«”. По сведочењу матушке Макарије, Царица Небеска посећује болеснике, страдалнике и све који ишту њену помоћ. Она често обилази наше градове и села. „Идем да обиђем куће: неке ћу записати на смрт, а које оставим живеће тише”.

Схимонахиња Макарија преношаше и друге речи Царице Небеске: „Земља руска никоме не сме бити продата. Мајка Божија то забрањује. Земљом се не сме трговати! Иако није освећена, ипак је ограђена. Мајка Божија говори: »Овде ја стражим!« Она чува Русију и нашу земљу никоме неће дати”.
Могу ли се избројати све оне топле молитве које узношаше мати Макарија Господу и Царици Небеској за спасење земље руске. Када наступише зла и тешка времена, која су претила целокупној земљи, матушка се мољаше особито усрдно. Казивала је како је са душевним трепетом питала Владичицу:

„Шта ће бити са Русијом? Да ли ће опстати?”
„Русија је веома православна!”, одговори Богородица. „Русија неће пропасти!”
Схимонахиња Макарија се удостојила најнепосреднијег општења са Царицом Небеском. Често су беседиле „очи у очи”. Владичица јој беше блиска попут рођене мајке. То је матушки давало снаге да истраје на свом подвигу. Много је пута Владичица матушки даривала утеху, радост и блаженство.

О јављањима светих
Много чудесних виђења имађаше мати Макарија. Та виђења за њу беху снажна потпора у свим њеним молитвеним трудовима и подвизима. Свети угодници јој се јављаху да је подрже у ношењу великог и неизрециво тешког подвига. О таквим виђењима матушка говораше више пута.
Пре свега, матушку не једном посећиваху њени духовни покровитељи, чија је имена носила. „Долазио ми је свети Макарије Велики. У скуфији ми је доносио просфоре и постављао столњак, тацницу, па би усуо малчице и говорио: »Хајде, једи!« А ја се прибијем уза зид, сва у страху. Најзад узех само једну: такав миомир, такав диван укус! Како ми је жао што онда нисам све узела!”
Другом приликом свети Макарије јој каза: „Матушка, знај да ти неће бити боље. Нећеш оздравити све док не дођеш на небо”.
Небесни житељи су увек саосећали са матушком и давали јој савете како да носи свој животни подвиг. „Пре четири године (1982.) посетио ме је свети Серафим Саровски. Сео је на клупицу крај мог кревета и казао: »Треба себи да приуштиш више сна, да спаваш шест сати. У противном ћеш ослабити!«” а она одговори преподобном: „Оче свети, ако будем толико спавала, нећу стићи да прочитам читаво своје правило и да осветим воду и масло!”

Извор фб профил на

Баћушка Серафим Саровски