ПОЛАГАЊЕ РИЗЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Κατάθεσης της Εσθήτος της Θεοτόκου); празник који Црква прославља 2. јула, а установљен поводом проналажења и полагања ризе Пресвете Богородице у храм Влахерна у Цариграду. Риза је хаљина коју је Богородица поклонила једној од две дјевице које су је посећивале за време овоземаљског живота, пре њеног успења.
Проналажење ризе
Галвије и Кандид, племићи цара Лава I Македонца (457-474), крену у Свету земљу да се поклоне светињама. У Назарету одседну у кући старице Хришћанке јеврејског порекла, која је крила и чувала ризу Пресвете Богородице у свом дому, у тајној одаји. Пажњу двојице гостију су привукле многе упаљене свеће и тамјан у кући, као и чуда која су се ту дешавала. На питања каква се то светиња налази у кући, благочестива жена дуго није хтела да одговори, али је напослетку ипак признала да чува ризу Пресвете Богородице. Пред своје успење, Пресвета Богородица је подарила ту ризу јеврејској дјевици, заветовавши је да пред своју смрт преда ризу следећој дјевици из свог рода. Тако се са колена на колено, риза чувала на исти начин.
Пошто од ње сазнадоше какву светињу држи у свом дому, Галвије и Кандид узму ризу и донесу је у Цариград, што изазва велику радост народа. Ризу Пресвете Богородице пренео је и положио у цариградски храм Влахерна, 2. јула 458. године, у запечаћени ковчег, цариградски Патријарх Свети Генадије (†471). Храм у који је појас положен саградио је цар Маркијан (450-457) на обали Влахернског залива, а залив је добио име по скитском војводи Влахерну, који је на том месту погинуо.
Чуда
Многа чуда су се дешавала везано за ризу Пресвете Богородице. У пар наврата, цео град је био изложен великим опасностима услед опсада: Авара 626. године, Персијанаца 677. године, Арапа 717. године, али је увек био спашен благословом који је добио чувајући поверене му светиње, лично власништво Богородице. Један догађај привлачи посебну пажњу, јер је повезан са каснијим покрштавањем руског народа.
18. јуна 860. године, руска флота принца Асколда, са преко 200 бродова, налазила се у приобаљу Црног мора код Босфора, полако упловљавајући у Златни рог, угрозивши Цариград. Руски бродови су били толико близу да су видели зидине града, истовремено искрцавајући пешачку војску на обалу. Цар Михајло III (840-867) прекида своје походе против Арапа, и враћа се у Цариград. Целу ноћ проводи на молитви ничице на каменом поду Влахернског храма, док је Патријарх Фотије позивао народ на плач и покајање, усрдно молећи Мајку Божију да помогне и спасе град од најезде незнабожачких Руса. Опасност се повећавала сваког часа, а град је био беспомоћан. У таквим околностима, донешена је одлука да се спасавају Црквене светиње, поготово риза Пресвете Богородице, која се налазила ту, у Влахернској цркви.
После свеноћног бденија, ризу Пресвете Богородице носе у литију око градских зидина, њен крај умачу у воду Босфора, и враћају у центар града где се налази црква Свете Софије. Мајка Божија је услишила њихове молитве, заштитила град угасивши гнев руских ратника. Склопљен је частан мир, и принц Асколд је прекинуо опсаду града. 25. јуна је руска војска почела са повлачењем, поневши са собом договорену суму новца, као надокнаду. Недељу дана после, 2. јула, на исти онај дан када је пре 402. године, по први пут положена у цркву Влахерна, чудотворна риза Мајке Божије је враћена на своје место у ризницу Влахернске цркве. Због тога је Патријарх Фотије, установио празник Полагање ризе Пресвете Богородице, и одредио да се празнује 2. јула.
Покрштавање Руса
Октобра-новембра 860. године, руска делегација долази у Цариград да склопи трајни мир. Делови тог мировног уговора су укључивали и покрштавање Руса кијевске области, плаћање годишњег пореза Русима, војну сарадњу и дозволу трговине на тероторијама царевине, првенствено Цариграда. Успостављено је и стално дипломатско представништво Русије у Византији. Православни мисионари су отишли у Кијев, а 855. године Свети Кирило ствара ћирилицу - писмо Словена, и преводи Јеванђеље на ћирилицу. Заједно са Методијем одлази у Кијев и тамо проводи зиму 860-861. У пролеће 861. године одлазе на Дњепар са принцем Асколдом, који је имао случну дилему као и принц Владимир - да ли да прихвати јудаизам, мухамеданство или Хришћанство. Принц се опредељује за Православље, и крајем 861. године Кирило и Методије се враћају у Цариград, доносећи писмо за цара Михајла III. У њима принц Асколд захваљује за слање Ћирила и Методија који су му и речју и примером показали да је Хришћанство истинска вера у Бога. Принц Асколд је крштен под крсним именом Никола, и тако је Хришћанство стигло и у Русију. Свети Фотије поставља Михајла за Митрополита Кијева, и припаја ту Митрополију листи дијецеза Цариградске Патријаршије. У писму из 867. године, покрштавање Бугара и Руса сматра за највеће успехе своје пасторалне службе.
Спасење Москве
Чуда ризе Пресвете Богородице се тиме не завршавају. Крајем XIV века, део ризе је пренешен из Цариграда у Русију. Хорде Татара долазе на домак Москве 1451. године, и Митрополит Јона непрестаним службама и молитвама охрабрује браниоце главног града. У ноћ 2. јула, на овај празник, велика пометња настаје у редовима Татара који напуштају свој логор, остављајући за собом све опљачкано и бежећи у великој пометњи. У спомен тог спасења града, Свети Јона Московски изграђује цркву посвећену Полагању ризе Пресвете Богородице у Кремљу. Касније је тај храм претрпео уништење, али је поново изграђен 1484-1486. године. Тај други храм постоји и данас, и служио је као главна патријаршијска црква, све док саборни храм посвећен Дванаесторици Апостола није саграђен у време Патријарха Никона.
http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%9A%D0%B5_%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B5_%D0%9F%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5_%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5
Полагање ризе Пресвете Богородице
У време благочестивог византијског цара Лава Великог и његове супруге Верине живљаху у Цариграду два угледна сенатора, Галвије и Кандид, рођена браћа. Посаветовавши се, они замолише цара да их пусти у Јерусалим да се поклоне светим местима. Цар их пусти, и они кренуше на пут. Стигавши у Палестину, они пођоше у Галилеју да обићу Назарет и виде свети дом Пречисте Дјеве Богородице, у коме Она, по благовести Архангела и силаском Светога Духа, заче Бога Логоса на неисказан начин. Дошавши тамо и поклонивши се, они остадоше да преноће у једном малом селу, пошто дан беше већ на измаку. По промислу Божјем они се зауставише у кући једне неудате жене Јеврејке, која бејаше стара и вођаше чист и честит живота. Док им се ту спремаше вечера, они приметише у тој кући једну одвојену собу, у којој гораху многе свеће, и тамјан се дизаше и диван мирис исхођаше (јер тамо беше сакривена чесна риза Пречисте Богоматере). Око те собе лежаше и не мало болесника. Угледавши то, Галвије и Кандид се чуђаху томе, и мишљаху да се нешто старозаветно чува тамо. Замоливши затим ту чесну жену да вечера с њима, они је упиташе, шта се налази у оној соби осветљеној свећама и тамјаном кађеној, и зашто болесници леже око ње.
Жена спочетка ћуташе односно предмета који се крио код ње, али не могаше прећутати чудеса која су се дешавала од тога предмета, и одговори им: Чесни људи! сви ови болесници које видите како леже овде, очекују исцељење својим болестима; јер на овом месту слепи прогледају, хроми се исправљају, ђаволи се из људи изгоне, глуви добијају слух, немима се језици разрешују, и све неизлечиве болести овде се лако исцељују.
Слушајући ово женино казивање, Галвије и Кандид стадоше још усрдније распитивати жену, због чега томе месту би дарована таква благодат и сила чудотворства. Жена, и даље скривајући истину, рече: Прича се у нашем јеврејском роду, да се на овом месту јавио Бог некоме од древних отаца наших, те се од тог времена ово место испунило благодати Божје и на њему се догађају чудеса.
Пажљиво пратећи женине речи, Галвије и Кандид још јачс гораху жељом у срцу свом да дознаду истину, као што некада Лука и Клеопа говораху: Не гораше ли срце наше у нама (Лк. 24, 32), и рекоше жени: Заклињемо те живим Богом, благочестива жено, да нам кажеш истину! Јер ми нисмо превалили толики пут из Цариграда овамо ради чега другог, већ само ради тога да видимо сва света места у Палестини и да на њима узнесемо своје молитве Богу. А пошто чујемо да се и у твом дому налази свето и чудотворно место, то желимо да о њему сазнамо што подробније, на који се начин оно освети, и због чега бивају чудеса на њему.
Тада жена, именом Божјим заклета, уздахну из дубине срца и, проливши сузе из очију, рече Галвију и Кандиду: О, изврсни људи! Та божанствена тајна, за коју ви настојавате да вам је кажем, никоме до данашњега дана није била откривена. Али пошто видим да сте благочестиви и богољубиви људи, то ћу вам казати сакривену тајну, надајући се да ћете оно што чујете од мене сачувати у себи, не причајући никоме. Овде ја чувам сакривену ризу Пречисте Дјеве Марије која је Христа Бога родила: јер када се Она престављаше са земље на небо, при погребу Њеном беше једна од мојих прародитељки, удовица; по завештању саме Пречисте Богородице њој би дана чесна риза Богородичина. Добивши ту ризу, она је чесно чуваше код себе у све дане живота свога; умирући, она повери ризу на чување једној девојци из своје родбине, заповедивши јој под заклетвом: да чува у чистоти не само ту чесну ризу Пресвете Богородице него и своје девичанство из поштовања према самој Богородици. Ова девојка такође целог живота свог чуваше ту ризу са великим поштовањем; а када се приближи кончини својој, она повери ризу једној чистој и чесној девојци из рода свог. И тако у току многих година прелазећи од једне девојке другој, та света риза дође и до руку мене смирене, која остарех у чистом безбрачном животу. А пошто се у моме роду већ не налази таква девојка, којој би могла поверити ову тајну, то ево казујем вама о њој, да знате да се овде збивају чудеса због те чесне ризе која се чува код мене у тој унутрашњој соби. А вас молим да никоме не причате о овој тајни у Јерусалиму и на другом месту, ма где били.
Чувши о ризи Пречисте Богородице, Галвије и Кандид се испунише ужаса и неисказане радости, и са сузама обећаше чувати поверену им тајну. Затим замолише жену да им допусти да сву ноћ проведу у молитви поред свете ризе у тој соби; и она им допусти. Када они уђоше у ту собу, видеше ковчег у коме се налазила света риза, и око ковчега кандила која су горела, и осетише диван јак мирис. И стадоше са сузама творити молитве к Богу и к Богородици, правећи многе поклоне. У њих обојице бејаше једна мисао: како да то неоцењиво благо буде подарено царскоме граду. И договоривши се, они измерише ширину, дужину и висину ковчега, и добро утувише какав изгледа ковчег и од каквог је дрвета. А у освитку дана они обавише своје молитве и изађоше из те свете одаје, заблагодаривши жени што им је допустила да сву ноћ проведу покрај чесне ризе. Они дадоше обилну милостињу ништима који се тамо задесише, и кренуше на пут у Јерусалим, испраћени женом, којој обећаше да ће при повратку за своју отаџбину поново доћи к њој ради поклоњења светој ризи Пресвете Богородице.
Пошто се у Јерусалиму поклонише животворном Крсту и Гробу Господњем, и пошто посетише сва света места у околини Јерусалима, Галвије и Кандид позваше дрводељу и наложише му да направи од старог дрвета ковчег по величини и изгледу које му они описаше. Када ковчег би направљен, Галвије и Кандид купише за њега златоткани покривач, и вратише се својим путем, идући ка оној жени. Стигавши до њене куће, они јој показаше златоткани покривач, молећи жену да покрије њиме ковчег чесне ризе Пречисте Богоматере. Затим је опет замолише да им допусти, као и први пут, да изврше поред ковчега свуноћно стајање са молитвом. Добивши дозволу, они падоше пред ковчегом лицима на земљу, и сузама рошаху земљу, молећи се к Пречистој Дјеви Богородици да им не забрани коснути се Њеног ковчега са ризом и однети га са собом. А кад наступи поноћ и сви спаваху, они узеше ковчег са страхом, изнесоше га из куће и сакрише у својим колима; уместо пак њега они унеше у собу онај ковчег што направише у Јерусалиму, поставише га на исто место, покрише златотканим покривачем, и до сванућа проведоше у молитви. А када се раздани, они заблагодарише оној чесној жени, опростише се са њом и, обдаривши ниште милостињом, кренуше на пут.
Враћајући се у своју постојбину, они путоваху журно са неисказаном радошћу. Стигавши у Цариград, они испрва никоме не причаху о донесеној ризи Пресвете Богородице, желећи да код себе сакрију то сведрагоцено благо. У том циљу они у свом дому начинише малу цркву у име светих апостола Петра и Марка, и у њој поставише не на отвореном већ на тајном месту ковчег са светом ризом. Али када видеше да не могу сакрити толику светињу због чудеса која биваху од ње, они одоше и обавестише о свему цара Лава Великог и супругу његову царицу Верину, као и свјатјејшег патријарха цариградског Генадија. Ови, испунивши се неизразиве радости, одоше у дом Галвијев и Кандидов, и у цркву њихову. Када тамо отворише чесни ковчег онај, угледаше свету ризу Пречисте Божје Матере, неиструлелу после толиких година, и богобојажљиво је се са страхом дотицаху, целивајући је с љубављу устима и срцем. Затим узевши је одатле, однесоше је свечано уз свенародно славље у Влахернску цркву Пречисте Богородице, и тамо положише у ковчег, украшен златом, сребром и драгим камењем. И би одређено да се сваке године празнује другога јула положење ризс Пресвете Богородице, у част и славу Преблагословене Дјеве Марије и рођеног од Ње Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.
