Патријарх Порфирије: Сваки човек само је у том избору – да ли је Христов или није Христов

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 12. маја 2023. године, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној том Божјем угоднику на Бежанијској коси. Том приликом, патријарх Порфирије је беседио:

              – Христос васкрсе! Браћо и сестре, ваистину васкрсе Господ и дарова нам живот! И то живот у изобиљу, штавише живот вечни! Дао нам је оно због чега смо створени, а због чега смо се као људи на многе начине не само удаљили и удаљавамо се, него смо се неретко и одрицали и одричемо се. Дао нам је оно за чим чезнемо. Дао нам је оно што нам је једино потребно. Ми то вером својом знамо. Наша вера јесте наше опредељење за оно за шта нас је Господ створио и у исто време даровао, вера која се не може разумети логиком овог света, јер логика овог света сва је у формулама, сва је у математици. Она заправо остаје у ограниченом оквиру човековог постојања. Логика ограничава човека и у исто време том ограниченом човеку хоће све да подреди. Логика људска најчешће не зна за веру, а самим тим не зна за љубав, није оплемењена, није осмишљена и проширена вером, није утемељена вером на Христу. То је логика која није охристовљена. Она сужава човека и оставља га у границама пролазности, у границама смрти.

                 Међутим, ево, слава Богу у дане у које још увек осећамо радост Васкрсења ми знамо да смо створени за живот и то живот вечни. Ми знамо да је смрт битисање и својеврсно постојање које је удаљено од Бога, које је удаљено од смисла, пуноће, лепоте, радости и љубави. Смрт је бити без Бога, а живот је исто то бити али са Богом. Знамо да постоји само живот, а да смрт као претварање у апсолутно ништавило једноставно не постоји. Знамо то својом вером, а могли бисмо и свако за себе мноштво аргумената из најнепосреднијег свога личног искуства да искусимо. Бог је дао живот, а дао је и пут који води у тај живот. Поставио је и средства која нас воде путевима ка животу вечном или која живот вечни чине нашом садашњицом сада и овде и Царство Божје чине нама доступнима овде и сада у Цркви. Та правила и ти принципи јесу оно што смо данас чули у светом Јеванђељу, јесу блаженства које је Господ изговорио ученицима својим, апостолима и онима који су га пратили, али упутио и нама до данас и упућује свима до краја света и века. Блаженства која смо чули, као и наша вера, јесу сва у парадоксу. Наше постојање јесте у парадоксу, јер вера је као што смо рекли сама по себи парадокс. Она надилази логику, надилази правила овог света, надилази разум, надилази чак и емоције. Обухвата читавог човека. Вера јесте наш живот и животни став. Обухвата и ум, и срце, и душу, и тело. Зато Господ каже да смо блажени, да смо на путу Царства небеског и да је Царство Божје међу нама онда када смо сиромашни: Блажени сте кад сте сиромашни. Ево вам ваше Царство Божје. Па онда вели: Блажени који сте гладни сада, јер ћете се наситити; блажени који плачете сада, јер ћете се насмејати; блажени сте када вас људи омрзну, када вас одбаце, осрамоте и разгласе име ваше као зло због Сина човечијег. Постоји још шира листа блаженстава записаних у другим јеванђељима. У Беседи на Гори Господ је изговорио та блаженства. Међутим, како може бити неко блажен када га гоне, како може бити блажен када га други понижава, како може бити блажен када је обесправљен? Логично је питање, али за веру, за оне који верују у Христа нема питања, јер није свако сиромаштво, није свако трпљење неправде, није свако трпљење прогона и понижавања спасоносно и блаженство, него само оно које је утемељено вером у Христу, вером која је Христа ради, које је крст онда када ми хоћемо да посведочимо Христа, тј. Његову љубав и заповести Његове, када хоћемо да покажемо свету да је то исправан начин живота и за појединца и за заједницу. Када то наиђе на одбацивање, када то наиђе на супротстављање, када на тај начин ми изазовемо гнев у односу на себе, иако немамо ништа против оних који други начин живота и други пут бирају, али само хоћемо да покажемо шта Христос каже и на шта нас он позива, када то показујемо, када нам се због тога противе, а ми не одустајемо од тога, онда смо блажени. Мађутим, ако ми због неправде, или чинећи неправду, или ако кршећи заповести Божје будемо одбачени и трпимо понижења, онда то није блаженство, јер то није Христа ради, јер то није због тога што хоћемо да посведочимо да покажемо собом и својим животом шта значи Јеванђеље Божје. То није наша намера да потврдимо и да покажемо свету и људима да онда када нам је Христос најважнији у нашем животу онда ће бити све друго како треба. Међутим, онда када нам Христос није најважније у животу, него када уместо Њега поставимо неку другу вредност за најважније у животу, онда чак – иако нам је све наизглед како ваља због тога што нема Христа на првом месту – онда то је само закратко и замалена.

                 У ова времена, у ове дане, када је наш народ пролазио велику тугу, велики крст и трагедију, мноштво људи по медијима су покушавали да објасне зашто из психолошких разлога, из социолошких и разних других разлика. Нажалост, као да су плутали на површини мора, видевши таласиће покушавали су да разумеју шта се дешава у дубини мора. Нико ни једампут није се ни сетио да Јеванђеље Христово, да вера Његова, да Христос сам треба да буде на првом месту и да разне невоље и искушења која пролазимо јесу само знакови да нам Христос није на првом месту, а у исто време и позив на преиспитивање. Свако себе, почевши од мене, да се запита: Да ли ми је Христос на првим месту? Да ли сам учинио све што могу, распео се, Њега ради и ближњега ради, да откријем ту истину свима и да се сви у њу заљубе, да они са којима долазимо у контакт и они који нас гледају видевши дела наша, видевши нас виде светлост, виде Христа, прославе Њега и ухвативши се за Њега, иако плове кроз живот, кроз море, кроз буру, са лакоћом побеђују све могуће наизглед непобедиве таласе, јер су дубоко укорењени, укотвљени у дубинама мора, а истовремено држе се веома високо за тачку која се не види, али постоји. То су наша правила по којима живимо, по којима смо позвани да живимо.

               Ми данас славимо Светог Василија Острошког, великог светитеља и чудотворца. Данас слави манастир Острог. Сви знамо житије тог светитеља Божјег. Колико је само светаца оних који су Христом прослављени, оних које је Господ прославио. Зашто? Па зато што су знали ону истину коју је говорио Свети владика Николај: Ми чекамо Христа, а не боље време. Христос је дошао и ту је. Нема бољег времена. Свако има своје време, свако има своје искушење и свој крст. Увек и у свакој секунди, у сваком тренутку свог постојања, сваки човек само је у том избору да ли је Христов или није Христов. Када се тај избор изврши и када је он исправан све остало биће како ваља. Од тог избора зависи све потоње у нашем животу. Ми чекамо Христа, а не боље време. И светитељ Божји Василије Острошки је не само чекао Христа, него је живео Њим овде и сада. Блаженства које је Господ изрекао била су правила његовог живота. Значи он, иако један од нас, сав посвећен Богу, сав погружен у Христа, није осећао ни искушења, ни подвиг, па ни прогоне и страдања као муку, него је у свему томе видео истинску радост. Видео је у служењу Христу славу Божју и зато га је Бог прославио и учинио да он уместо нас, са нама и за нас пред престолом Божјим може да учини да се благодат Божја кад он упути молитве за нас уприсутни у нашим животима и да пројави оно што је само наше постојање и што је читав свет, а то је чудо – да чуда буду доступна и нама и да нам помогну да разумемо да вером и духовним очима видимо да је чудо то што јесмо икона Божја и што смо створени за живот.

                    Нека молитве Светог Василија Острошког буду са свима нама и са свом нашом браћом и сестрама, али и свим људима који му се обраћају, а има и оних који долазе са свих страна света и који нису неретко православне вере, али притичу Светом Василију Острошком и његовим молитвама. Нека заједно са Њим славимо Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин!

Извор: СПЦ

Мај 2023 лето Господово