Како су манастир Оптина пустиња и његови монаси утицали на Фјодора Михаjловича Достојевског и инспирисали га да напише нека од својих најчувенијих дела
У предговору Писмима Оптинског старца, јеросхимонаха Амвросија упућених монасима који су протерани 1908. године, каже се да писма подсећају на познати роман Ф. М. Достојевског Браћа Карамазови и показују да лик старца Зосиме није само плод уметничке фантазије, него живи лик, узет из стварности. Познато је да је у току једног богословског курса Достојевском посвећен цео одсек на тему пастирског проучавања ликова из његових књижевних дела. Позивање на његово име у оптинском издању писама за монахе, нарочито указивање на Зосиму као „живи лик позајмљен из стварности“ на нас оставља још значајнији и драгоценији утисак.
Обично се сматра да је прототип старца Зосиме био отац Амвросије, али то није баш сасвим тачно. Наиме, живи контакт са великим оптинским старцем, 1873. године, окруженог људима из свих крајева Русије, формирао је код Достојевског лик руског свеца, учитеља, утешитеља и састрадалника за страдајућег и грешног човека. И без тог сусрета он је био спреман за стварање таквог лика, не само у смислу свог општецрквеног знања, него и преко две књиге које које су му најнепосредније приближиле оптинске старце. Понекад се указује на рукопис Историјски опис Скита у оквиру Оптинске пустиње као могући материјал за ликове Зосиме и Ферапонта. Ако претпоставимо да је Достојевски имао додир са тим рукописом, поменуте две књиге које су биле део његове личне библиотеке и о којима ћу говорити, могле су ми пружити далеко више.
УТИЦАЈ МОНАХА ПАРТЕНИЈА
Прва књига је сличног садржаја, под називом Казивање о ходочашћима инока Партенија (Москва, 1856), више пута помињана у његовим писмима и записима, коју је имао пред собом када је стварао Идиота и Зле духе, књига коју је према сведочењу Ане Григојевне, често ишчитавао. Иначе, у септембру 1841. године, монах Партеније је боравио у Оптини код старца Леонида, о чему у својој књизи посебно пише. Доказ да је Достојевски већ 1870. године обратио пажњу на то оптинско место из Партенијеве књиге, јасно је на основу тога што је одатле узео материјал за Зле духе, и то епизоду са „златником“ за сцену дочека Семјона Јаковљевича. Није нам познато у којој мери се на ту сцену одразила посета познатом московском јуродивцу Ивану Јаковљевичу Корејши, што потврђује Ана Григорјевна (II стр. 32), али је стварању те сцене несумњиво допринео Партеније. Наиме, ходочасник Партеније на исти начин говори о пријему посетилаца код старца Леонида, који је понекад такође негодовао.
Међу људима клечао је на коленима пред о. Леонидом један господин… Старац је упитао: „А да ли си испунио оно што сам ти раније казао?“ Овај је одговорио: „Не свети оче, нисам био у стању то да испуним“. Старац рече: „Због чега не испунивши прво, долазиш да тражиш друго?“ Затим љутито рече својим ученицима: „Избаците га из ћелије“. И они га изгураше напоље… Затим, један ученик рече: „Оче свети на поду лежи златник“. Он одговори: „…дајте га мени“. Они му дадоше: „То је господин намерно испустио из руку и дао ми полуимперијал“. Достојевски је на основу овог мотива створио следећу причу:
„Питај“, повикао је Смјонов Јаковљевич на спахију који је клечао. Монах из манастира, коме је било стављено у задатак да га упита, полагано је прилазио спахији… „Зар није речено да се нешто испуни?“
– Не дери се…, – пиштећи одговори спахија.
– Да ли сте испунили?
– Не могу да испуним…
– Терај, терај! Метлом по њему, метлом! – замахнуо је рукама Смјон Јаковљевич.
Спахија… беше избачен из просторије.
– Тамо где је био остављен је златник, рече монах подижући с пода полуимперијал.
– Коме! – показао је прстом Смјон Јаковљевич на богатог трговца…
– С тим у вези, код Партетнија завршава се овако: „Затим сам упитао старца: ‘Оче свети, зашто сте веома строго поступили са господином?’ Он ми је одговорио: ‘Оче Атонски! Ја знам како са људима треба поступати: он је слуга Божији и жели спасење, али је запао у једну страст, склоност дувану… ето до које је мере тешко из човека ишчупати страсти…’ Господин је опет долазио код старца и са сузама тражио опроштај. Старац даде опроштај уз обећање господиново да ће испунити све оно што је раније обећао“.
Лик монаха Партенија који путује по манастирима, послужио је Достојевском као идеја за грађење лика „монаха почетника“ у роману Браћа Карамазови, само што је другачије уметнички уобличена. На основу Партенијеве књиге, за лик Зосиме у Карамазовима, као што смо видели, материјал нису дали оптински него атонски монаси: Арсеније, Николај, Аникита и други. За Оптину пустињу, Достојевском је Партенијева књига само одшкринула врата.
ГРАЂЕЊЕ ПОРТРЕТА
У целини овим правцем води друга књига: Животопис Оца Леонида (Москва 1875), онога од кога је Партеније добио полуимперијал. Установљено је да се та књига налазила у личној библиотеци Достојевског, напоредо са књигама Симеона Новог Богослова, Јефрема Сирина, Партенија, Филарета, Хомјакова, Самарина. Јеросхимонах Оптине пустиње Леонид, у схими Лав, умро је 1841. године, убрзо после Партенијеве посете, иначе био је оснивач оптинског старештва, без којег је незамисливо поимање религиозног живота Русије 19. века. О прототипу Зосиме, аутор говори врло мало. О томе он вели: „Преузео сам лик и фигуру (Зосиме) од старих руских монаха и светаца. Поглавље О Светом Писму и животу оца Зосиме – оживљено је и поетично а прототип је узет из појединих поука Тихона Задонског“ (писма Достојевског упућена Љубимову, августа 1879.).
Споменик Фјодору Михаиловичу Достојевском испред Руске државне библиотеке у Москви (Фото: typical-moscow.ru)
Споменик Фјодору Михајловичу Достојевском испред Руске државне библиотеке у Москви (Фото: typical-moscow.ru)
У манастиру који је описан у Карамазовима приказана су два основна типа монаха: светли Зосима и мрачњак Ферапонт. Њихове супротности дате су сасвим у границама закономерности. Као и први и други тип је историјски веродостојан. Достојевски је писао: „Сматрам да се нисам огрешио о монашку стварност, не само као идеал истине (Зосима), него и истинита стварност“ (писмо Љубимову, августа 1879.). „Себе приморавам да схватим да чисто и идеално хришћанско дело није апстракција, него и врло лично и реално, могуће и својим очима замисливо“ (исто, јуна, 1879.).
У Животопису о. Леонида пред очима аутора указале су се контуре Ферапонта, што игра велику улогу у нашем покушају поимања Достојевског. На стр. 28, говори се о једном Вааламском монаху по имену Евдоким, који се „надао да ће духовно напредовати само спољашњим испољавањем подвига… не стекавши ни кротости, ни љубави, ни суза, ни смирења. Напротив, унутарња усахлост, бездушност, бескрупулозност према свима и друго, као год и скривене страсти, мучили су старца. Он није успевао да нађе спокојство, мада је извршавао и испуњавао све дужности… а његове помисли нагињале су самоубиству“. На стр. 55 је писао о. Леонида које се односи на неког другог подвижника исте типологије.
Отац Леонид о монашком животу пише: „Не може свако правилно расуђивати. О другоме нека мисле како је коме по вољи, но ми у таквог немамо поверење, и не желимо да будемо следбеници критеријума живота који не доноси плод“. Казано је: „Према плоду њиховом познаћете их“. Као што се зна духовни плодови су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, вера, кротост, уздржање и остало. Желећи га, желим да дођем до познања истине. Даље се каже у Животопису да је о. Леонид знао да уразуми и друге монахе који су полагали наду на своје високе подвиге, раскивао са њих вериге и како их је учио „претходници љубави“ – смирењу. Поред напора ношења верига и других видова спољашњег подвижништва, Ферапонт, како га је Достојевски представио, био је склон „духовним виђењима“ и с предиспозицијом „мистичне обдарености“.
Лако се може склизнути и оптужити Достојевски за недовољну проницљивост, под условом да у Животопису уз све обзире према висини хришћанске оптинске мисли, не стоји сведочанство о Леонидовој посети Софронијевој пустињи. Тамо се казује: „У то време живео је у овој пустињи као затворник (насељен у башти) јеросхимонах Теодосије (Ферапонт је живео иза пчелињака) којег су многи поштовали као духовног човека и прозорљивца, јер је предсказао и рат ‘14 и неке друге догађаје. Његово духовно настројење било је о. Леониду сумњиво. Он га упита како сазнаје и предсказује будућност. Затворник одговори да му Свети Дух јавља будуће догађаје.
На питање старца Леонида на који начин му јавља, овај објасни како му се Свети Дух јавља у виду голуба и говори људским гласом. Видевши о. Леонид да се ради о јавној ђаволској преласти (то је српскословенски термин, а прелест је руски, нап. прев.), поче упозоравати затворника, али овај беше силно ојађен… О. Леонид се удаљи и напусти обитељ, претходно рекавши настојатељу: ‘Заштитите вашег светог затворника од буре, да му се штогод лоше не деси’. Једва да је о. Леонид дошао до Арла, а тамо дознаде да се Теодосије удавио“ (стр. 56-57).
Фреска Светог Лава Оптинског (Фото: blagochin.ru)
Фреска Светог Лава Оптинског (Фото: blagochin.ru)
Животопис је на тај начин омогућио Достојевском грађење портрета живих ферапонта руске стварности 19. века, а истовремено и могућност њиховог бескомпромисног разобличења. Пре Достојевског, оптински старци су их већ разобличили. Наиме, Достојевски је схватио не само да је ферапонтовско монаштво чињеница, него и тип и менталитет који је Црква осуђивала. Борба против ове заблуде пишчевог доба била је врло битна, чак уколико је и знао да је тај облик аномалије црквености критиковао и оштро осудио на пример још Никита Ститат, ученик преп. Симеона Новог Богослова (11. век). Заправо, књига поменутог средњовековног црквеног писца налазила се на полицама библиотеке Ф. М. Достојевског.
О средњовековним ферапонтима, Никита Ститат вели да „немају умиљења због свог скученог и богоглагољивог срца… те због тога остају празни и удаљени од истинског богопознања, као и своје лажне мисли и схватања, поседују јалову реч без соли и светлости“. Приликом стварања Ферапонтовог лика, Достојевски се није морао ослањати искључивао на књигу о о. Леониду, него и опште учење Цркве, почевши од еванђелске приче о „неплодној смоквици“.
Данас је то очевидно и сасвим јасно, али да би осетила помоћ у формирању схватања наше црквене епохе коју нам пружа Достојевски довољно је позвати се на једну недовољно промишљену фразу из области књижевне критике која је била савремена великом руском романописцу. Константин Леонтјев је писао: „Зашто је отшелник и строги испосник Ферапонт представљен негативно и подсмешно, човек који је према свом оптинском ‘статусу’ морао нешто схватити?“
АНАЛОГИЈА СА ЗОСИМОМ
Насупрот монашкој реалности ферапонтоваца, у Животопису се налази лик старца Леонида. О њему читамо да је био „подвижник великог срца“ (стр. 63), што је заиста и био „надахнут хришћанском љубављу“ и оставио образац безмолвија, динамичне духовне љубави према беспомоћнима и онима који страдају (стр. 60), те је његово служење у манастиру било „служење страдајућем човечанству“ (стр. 45). Изнемогао од свог служења људима, присетимо се с каквим трпљењем је старац Зосима слушао лакрдијашење Фјодора Павловича Карамазова и његово неумесно претеривање с Миусовим. Служење људима била је основна мисао коју је Достојевски уткао у лик свога старца.
Сличност се може запазити не само у основној идеји, него и у мноштву личних црта. Старац из Животописа о. Леонида био је монах наших дана, и то воле да кажу историчари књижевности, представник „аскетског хришћанства“. И у то време „било је немогуће не дивити се његовом сталном осећању духовне радости и весеља“ (стр. 77). Сетимо се Зосиминих речи из романа: „Другови моји, иштите од Бога весеља“. Писац Животописа наставља: „Спокојство, детиња еванђелска и хришћанска радост, били су стални духовни садржај живота чедољубивог старца“ (стр. 77). Ми се опет присетимо романа: „Мудрошћу, он је прикривао простоту речи и опхођења код других и често своје поуке растапао ћутљивошћу“ (стр. 59).
Подсетимо се поглавља под насловом Верујуће старице: „Његови ученици нису могли бити лукави људи или политиканти – нису били кадри издржати његов поглед и мада су за старцем трчкарали, али би убрзо одустајали. Преиспитавши срца, они су готово бежали од овог Христовог ученика, схвативши да су притворна приврженост и лажно поштовање неприлични за боравак у старчевој келији, где се зацарила духовна простота, и детиње хришћанство“ (стр. 70).
Могло би се рећи, да Достојевски своје описе Зосиме даје чисто и без углађеног фалша. Све облике притворног смирења, „заноса“, целивање руку, старац Леонид није трпео и називао их је „химером“ (стр. 70). Будући да је био строги испосник, о. Леонид је све то знао да сједини са слободом у јелу и обраћању према људима. Како старац у Животопису казује: „Храну коју је Бог даровао узимао је два пута дневно, понекад пио чашу вина или пива“. Ферапонт је Зосиму овако представљао: „Постове није одржао, прелешћавао се бонбонама, господа му је долазила пунх џепова“. „За трпезом (о. Леонида) текла је жива беседа, допуштало се вођење скромних и безазлених шала и прича… Старац је понекад причао ангедоте из римске историје, коју је знао добро, на основу старих превода Тацита. Једног од својих ученика назвао је последњим Римљанином. Можда зато што је овај његов ученик сматрао да ‘преживљавамо последња времена монаштва’“ (стр. 80-81).
Јеросхимонах Леонид Оптински (Фото: acathist.ru)
Јеросхимонах Леонид Оптински (Фото: acathist.ru)
Ферапонта је Достојевски представио као великог противника стараштва. Такође Животопис је пун података о гоњењима о. Леонида у Оптини, управо због стараштва, оптужујући његове ученике за јерес, чак и „масонство“, а то се омакло тако утицајним људима као што су били архијереји Тулски и Калужски. Старац и његови ученици извукли су се благодарећи интервенцији двојице Филарета – Кијевског и Московског и подршком Игњатија Брјанчанинова. Само учење о стараштву или аполологија о томе, коју је дао Достојевски у роману (пето поглавље, књига прва), умногоме је преузето из Животописа.
Добро је познат строги став Цркве према самоубицама. За њих у саборном богослужењу нема молитви, а отуда потиче и правило да се за њих не треба уопште молити. О Зосимином односу према овом питању сазнајемо на основу његових речи: „Мислим да је кроз скривнице своје душе могуће молити се за све. Због љубави, Христос се у том случају неће љутити“. Могло би се сматрати да је овај лик само уметничка измишљотина, ако се нема у виду да у Животопису постоји такво место. Наиме, код старца Леонида био је млади ученик Павел Тамбовцев (и у томе је аналогија са Зосимом) који је умро у 26. години, убрзо после самоубиства свога оца. Старац је Павелу подарио молитву за оца, која почиње овако: „Узми, Господе страдалу душу мога оца и ако је могуће помилуј! Неизрециви су путеви твоји“… Поред тога, и у Аљошиној породици постоји и самоубиство и убиство.
У Зосимином лику налазимо такав карактерни детаљ, где он као допунско духовно средство према људима примењује медицинске методе („покојни, такозвани ваш светац…преписивао је вражији пургатив“ – викао је Ферапонт), заснован несумњиво на Животопису. Ту се каже да је о. Леонид понекад примењивао народна медицинска средства, а чак је једно од њих и сам припремао (стр.75).
ПРОТОТИП СТАРЦА ЗОСИМЕ
Врло важна Зосимина идеја била је брисање границе између света и манастира, у смислу њиховог сливања у градњу невидљивог манастира у свету. Наиме, старац је послао Аљошу у свет, не ради просветитељства, него због подвига. Он му том приликом вели: „Благословим те на велико послушање у свету… Твој пут замишљам као излазак иза ових зидина, али да у свету пребиваш као монах“. Ову идеју усвојио је Достојевски већ током 1870. године, радећи на Злим дусима, градећи лик „архијереја на самрти“ Тихона и његов дијалог са Ставрогином, тј. много пре издавања Животописа. Као мотив за ову тему могао је послужити пример праксе тајног пострига, који је увек постојао на истоку, затим можда и извесни подаци из биографије Шидловског, који је такође био по благослову старца послан из манастира у свет, као год и мисли древних подвижника, на пример Јефрема Сирина.
Књигу овог сиријског подвижничког писца срећемо у личној библиотеци Ф. М. Достојевског, где се на једном месту каже: „Монаха не чине пострижење и одећа, него небеска жеља и божански живот“. Припремајући материјал за Карамазове аутор се свакако обрадовао нашавши у Животопису такве речи о. Леонида о тајном или унутарњем монаштву: „Ако се обучеш у Христа у лик унутрашњег монаха, немој бити забринут за спољашњу форму монаштва, мада је сасвим природно прижељкујући… Као што је познато, постојало је много истинских монаха, мада стицајем околности у овом свету или Творчевом промишљу, нису могли бити постржени од стране смртних људи. Преподобна Пелагија је постала преподобном светицом, мада ју ниједан човек није обукао у мантију. Монашки костим, мантија представља символ стешњавања, завет сиромаштва, чистоте, послушања и смирености монашког живота. Наиме, мантија унутарњег облачења је најсвештаније даривање одеће Светог Духа“ (стр. 168-169).
Сада је сасвим јасно на каквог је човека наишао Достојевски до времена када је почео градити контуре лика старца Зосиме, личност која се састрадалном љубављу према ближњем (стр. 180), кроз ту болећиву љубав, како о њему пише у Животопису, „развеселила детињом еванђелском радошћу“ (стр. 8). Сазнавши о о. Леониду, велики писац је схватио да је сасвим недавно док је у Петербургу водио своје ноћне разговоре са Шидловским, овде у Оптини живео човек, веома близу његове представе о божанској светлости, један од тих „Десет праведника“, за којима је већ одавно трагао. На њих је мислио сгварајући Идиота, а његове црте нашао је у лику Тихона и хроме, градећи Зле духе и Макара у Младићу.
Поглед на манастир Оптина пустиња у Русији (Фото: yandex.ru)
Поглед на манастир Оптина пустиња у Русији (Фото: yandex.ru)
И заиста, почињући од Педесетнице, по оној затамњеној оси историје креће се једина и заслепљујућа црта светлости, света Црква Божија, која се никада не сједињује са свим оним што носи само као спољашњу форму, макар то било и у облику монашке одеће. Заправо, то је непрекинуто аутентично првобитно хришћанство, које је неизмењиво у све векове. „Христос јуче и данас и увек исти“ а са њим и цела Његова Црква. У то је требало да се увери Ф. М. Достојевски, заморен сагледавањем таме унутар црквених окрвира.
Раздвајање Зосиме од Ферапонта, значило је за њега и све нас одвајање Цркве од њеног двојника, самим тим и утврдити своју веру и схватити још једном да „велика мисао не умире“. Оделивши и супротставивши ова два феномена, Достојевски није размишљао да ће навући на себе подозрење проповедника „новог хришћанства“ – зосимовског или чак типа „Мережковског“, али му је било јасно да је пронашао пут његовом древном и вечно живом извору.
Сасвим је јасно, зашто је непосредно пре настанка Карамазових, врло оштро писао против секти: „Ко је одступио од истинске Цркве и покушао да замисли своју, макар и на око доброг и лепог изгледа, завршава у ономе што се зове секта“ (Дневник писца, 1876). Још око 1873. године, Достојевски је писао: „Макар и због најблагодарнијих стремљења и циљева немогуће је искривљавати хришћанство, тј. посматрати православље као другостепену ствар“ (писмо Погодину). Место где је Достојевски пронашао у Оптини пустињи свога Зосиму био је обични православни манастир. Необично је било само то што је на нивоу свеопште оскудице вере и духовног живота Русије, то била оаза процвата вере 19. века. Наиме, процват је био базиран на чињеници што су људи који су ту живели примали ходочаснике „озбиљно“ и еванђелски, а не као благочестиву спољашњост заснивајући у свом манастиру дух истинског подвижништва, тј. истрајности у љубави и простоти срца.
Кроз уста о. Леонида у Животопису се каже: „Од простоте хришћанске вере и смирења, од претрпљене туге и духовних дарова он је био као један од древних. Видевши га једном приликом у посебно веселом и отвореном расположењу, неко од његових блиских ученика упита га: ‘Баћушка! На који начин сте стекли те духовне дарове који се у вама препознају и виде?’ Старац одговори: ‘Живи најпростије и Бог ни тебе неће оставити’. Затим допуњује: ‘Леонид је увек у обитељи последњи; никада није одбијао ни једну настојатељеву поуку. Приликом вечерње службе за велике празнике, док су други одлазили у храм, Леонида су слали на салаш по сено за коње приспевше господе, а затим га без вечере упућивали до певнице да поје. Без ротања о. Леонид се свему повиновао. И ти настој да живиш тако и теби ће Господ јавити милост своју“ (стр. 78).
На основу овога, видимо какве је просте универзитете прошао прототип старца Зосиме. Карактери оптинских монаха обликовани су на основу великог рада смиреног срца, истинског подвига који се зове монашко хришћанство. Све ово био је плод срдачне мужевности и љубави. То је Пасха после Страсне седмице.
ВЕЗА СА ОПТИНОМ ПУСТИЊОМ
Ф. М. Достојевски је у манастирским изворима могао сазнати и о Зосимином односу према природи. Он је учио: „Волите свако Божије створење, сваки листић, сваки зрак Божији волите“. У Историјском опису Казјољске Оптинске пустиње, једном од издања што се налазило у библиотеци Достојевског, дата су сведочанства о упокојеном јерођакону Паладију (1861) „који је волео бистро ноћно небо, посматрање месеца и звезда и добро знао њихов положај у току године…“. Он је говорио: „У Божијем поретку све има своје место. Ако пођеш у шуму свему се задивиш, свакој птици, мушици, травки, листу, цвету, или се загледаш у било које дрво, колико би се о њему могло говорити, дивити, као што изазива дивљење све оно што Божијом заповешћу расте, како се развија лист, цвета цвет“.
О овом оптинском монаху срећемо забелешку 60-их година у Ходочаснику. Тих година у исту књигу била је смештена прича о „блаженој ходочасници Дарјушки“, за нас интересантна јер се спомиње како је она провалом радости и благодарења Богу током својих путовања по Русији целивала земљу, коју је Он створио и којом она ходи. Код Достојевског, 1870. године, Марија Тимофејевна молећи се целива земљу, а кроз 10 година то је пренето на Аљошку.
Споменик Достојевском у граду Стараја Руса (Фото: prigorod.info)
Споменик Достојевском у граду Стараја Руса (Фото: prigorod.info)
Поједини сматрају да је као материјал за грађење лика старца Зосиме послужила књига Живот у Богу блаженопочившег старца схимонаха Зосиме, т. 10, Москва 1860, стр. 472 (Сабрана дела Достојевског, 1958), али ово мишљење сматрамо неоснованим. Зосима из ове књиге, према људима има однос сасвим другог религиозног устројства и осећајности, него што је случај са Зосимом из романа или пак са Леонидом Оптинским. Поменути Зосима је монах, наглашене молитвене настројености, који све време настоји да се уклони од људи и оде у пустињу. Зосима из романа и Леонид Оптински су пре свега ствараоци хришћанског духовног живота, они који крепе и духовно хране људе. Подударност између ове двојице јесте њихова професионална официрска прошлост, али је то недовољан доказ. Наиме, и Георгиј Задонски и Игњатије Барјанчанинов били су пре монаштва такође официри.
Ако ћемо даље трагати за књижевним изворима, који су могли послужити Достојевском као материјал за Зосиму, то ће опет бити веза са Оптином пустињом. Током 1862. године, у Руском веснику, часопису који је несумњиво читао Достојевски, и где је доцније штампан, нађена су сећања Л. И. Арнолда на Гогоља. Тамо се каже: „Ја сам увек на раскрсници и увек одлазим у ту пустињу (Оптину) да душу одморим. Тамо имам у манастиру човека кога веома волим… а то је дворјанин Григорјев, који је раније био артиљеријски официр и вели да никада није био тако срећан као у манастиру… Његова душа је као детиња, светла, прозрачна! Он није натмурени монах, који бежи од људи. Напротив, он воли све људе као браћу. Свагда је весео и снисходљив…“.
Зосима Достојевског је изаткан од оптинског материјала. Ова врста теократског утопизма, који је аутор из свог схватања придодао том материјалу, сасвим могућно да је настао под утицајем Владимира Соловјова, што сам указао у поглављу седам. У току Великог поста 1878. године, Достојевски је слушао предавања В. Соловјова о Богочовештву, а у мају умро је његов мали синчић Аљоша. „Да би некако успокојила Ф. М. Достојевског – пише Ана Григорјевна – замолила сам В. Соловјова, који нас је посећивао током тих дана наше туге, да се договори са Фјодором Михаиловичем о посети Оптини пустињи. Ова планирана посета била је дугогодишњи сан мога мужа“.
„ДАВНАШЊИ САН“ ДОСТОЈЕВСКОГ
На пут са В. Соловјовим кренуо је Ф. М. Достојевски јуна 1873. године. Даље пише Ана Григојевна: „Ф. М. Достојевски се вратио са пута као некако смирен и са повраћеним спокојством, колико је у таквој ситуацији било могуће. Провео је тамо два дана и две ноћи, а о. Амвросија је видео три пута: једном у гужви, а два пута насамо. Његове поуке изазвале су дубок утисак на Ф. М. Достојевског… Из његових казивања по доласку с пута, старца Амвросија је доживео као дубоког зналца људских срдаца и духовника продорног сагледавања човека“. О једном од поменутих разговора са о. Амвросијем можемо само стећи некакве представе. На пример, кроз Зосимине речи у поглављу Верујуће старице казује се: „Ето мајко… то древна Рахиља плаче“. Поводом тога Ана Григојевна пише: „Те речи испричао ми је Ф. М. Достојевски по повратку из Оптине пустиње. У разговору са о. Амвросијем говорио му је о нашој огромној патњи за синчићем. Старац обећа да ће у молитвама помињати Аљошу и „моју тугу“. У роману Зосима казује: „Поменућу, мајко, поменућу и тугу твоју, поменућу у молитви“.
Пут Достојевског у Оптину пустињу је, да тако кажемо, потврдио Животопис о. Леонида, и дао огроман подстицај у раду на Карамазовима. У јуну, на пример, није било још ништа написано, а већ у децембру одштампано је 10 листова романа, што је објављено у јануарском броју Руског весника за 1879. годину. По сведочењу Ане Григојевне, то што је Оптина била „давнашњи сан“ Ф. М. Достојевског, можемо објаснити једино што је о њој сазнао из Животописа о. Леонида, а још раније (до 1870.) на основу Партенијеве књиге, или чак још раније из поменутих Арнолдових успомена на Гогоља.
У писму А. П. Толстоју, своје прво путовање у Оптину 1850. године (то је прва година робије Достојевског) Гогољ овако описује: „Запутио сам се у Оптину пустињу и заувек ћу носити ту успомену. Мислим да чак ни на Атонској гори није боље. Види се да тамо има благодати. Присуство благодати осећа се и у самом спољашњем служењу, мада узроке себи не могу објаснити. Никада у животу нисам видео такве монахе. Мени се чинило да кроз сваког од њих говоре небеса. Није ме се тицало како свако од њих живи. Лица су им све говорила. Највеће слуге (Божије) пазиле су ме огромном анђелском нежношћу, светлом простотом опхођења. Највреднији радници у манастиру, најмарљивији сељаци и околни житељи долазећи у обитељ, где се осећа благодат, све је некако постајало пријемчивије и уздизало се на виши ниво, скрушеније и пуније у свом давању човеку“.
Монаси и верници у манастиру Оптина пустиња (Фото: yandex.ru)
Монаси и верници у манастиру Оптина пустиња (Фото: yandex.ru)
Ми који смо посећивали Оптину почетком 20-их година нашег века (ХХ), дакле на њеном заласку, добро памтимо то њено „давање човеку“. У Животопису о. Леонида дарежљивост и учешће у судбини човечанства овако се описује: „Велики призор људских страсти и беде, чији је био свакодневни сведок, и са којима је саучествовао искрено и хришћански, извлачило је из њега дубоке уздахе, сузе, потресало сву унутарњост његову. И тада упућени уздах ка Господу или поглед на икону Божије Матере, пред којом је треперило кандило, замењивали су му усмену молитву. Живели су у Оптини прави монаси, али својим животом и сузама нису били одвојени од живота и суза света који пати. У томе се осећала и састојала посебна лакоћа и радост тог манастира по свему достојног дивљења. Тамо су живели људи, који су враћали Богу не само ‘две рубље’ чега се прибојавао Аљоша, него цео свој живот и, што је најважније, сву своју љубав. Били су то људи светих срдаца које срцима милују све створено“.
Ф. И. Уделов
Православно дело – Саборник за православну словесност
