Молитва срца и светлост која је обасјава и из ње извире
Отац Максим Симонопетритски је написао причу о старцу Емилијану, чија је молитва срца довела до светлости у његовој келији.
Дозволите ми да вам испричам причу о монаху, кога сам једном познавао. Баш као што сви ми имамо тешке тренутке, он је такође пролазио кроз веома критичан период свога живота.
Ђаво је потпалио ватру у његовом уму, желећи да га лиши његовог монашког достојанста, и учини га јадним тражитељем Истина. Његова душа рикала је као разарајући таласи, и он је тражио избављење од својих невоља. С времена на време сетио би се молитве срца, али је она у њему слабо одјекивала, јер није имао вере у себи. Његова непосредна околина није му могла помоћи. Све је деловало негативно. Његово срце хтело је да препукне. Како несрећан човек постаје када је оптерећен проблемима! И ко међу нама није искусио овакве тешке дане, мрачне ноћи и страшне осуде?
Тај монах није знао шта да ради. Шетње нису помагале. Тама га је гушила. И једне ноћи, борећи се за ваздух, отворио је широм прозор своје келије. Била је ноћ – око три часа ујутро. Веома малаксао, хтео је да затвори прозор, надајући се да бар на кратко одмори. У том тренутку, међутим, све око њега – чак и тама споља – постали су Светлост! Тражио је извор те Светлости, од куда долази, али она је долазила ни од куда. Тама, која сама по себи нема постојање, постала је Светлост, иако је његово срце пребивало у мраку. И када се окренуо, видео је да је његова келија такође постала светла!
Погледао је лампу да види да ли Светлост долази од ње, али и та мала, уљана лампа, није могла да постане Светлост сама од себе, нити је она могла учинити да све постојеће буде тако светло. Иако његово срце није још било просвећено, имао је одређену наду. Обузет изненађењем и подстакнут овом надом, али без потпуне свести, изашао је у манастирско двориште, које му је често изгледало као пакао. Изашао је у тишину, у ноћ. Било је све јасно као дан. Ништа није било сакривено тамом. Све је светлело: дрвена прозорска окна, црква, тло по коме је ходао, небо, извор и вода која је непрестано текла, зрикавци, свици, ноћне птице – све је било видљиво, све! И звезде су сишле, небо се спустило, и чинило му се да је све- и земља и небо – постало Рај.
И свака твар творила је молитву (срца), све је творило молитву.
И његово срце се отворило и почело да плеше; почело је да бије и да без своје воље учествује у овој молитви; његова стопала једва су дотицала тло. Није знао како да отвори врата, да уђе у цркву, нити када је ставио одежде; није знао када су други монаси стигли, нити када је Литургија започела. Шта се тачно догодило није знао. Нестала је обична веза са стварношћу, једино је знао да стоји пред олтаром, пред невидљивим Богом, славећи Литругију. Стопили су се кључеви његовог срца и олатара, његов глас је одјекивао горе, на олтару изнад Небеса.
Литургија се наставила. Јеванђеље је прочитано. Светлости више није било свуда око њега, али је она своје гнездо свила унутар његовог срца. Литургија је окончана, али песма која је започела у његовом срцу била је бесконачна. У свом заносу, видео је Небо и земљу како певају ову молитву без престанка, и да монах заиста живи само када је надахнут њоме. Да би се то догодило, монах само треба да престане да живи за себе.
