Ава Јустин Пoповић: Оздрављење органа сазнања – очишћење ума

Ава Јустин Пoповић: Оздрављење органа сазнања – очишћење ума

Ако победи страсти, човек стиче чистоту душе. Помрачење ума бива од немилостивости и лењости. Врлине су крила ума помоћу којих се он диже у небеса. Христос је послао апостолима Духа Светога, који је очистио и усавршио њихов ум, стварно умртвио у њима старог човека страсти, а оживео новог, духовног човека.

Непрекидним прерађивањем себе помоћу благодатних подвига, човек постепено потискује грехе и страсти из целог свог бића и свих органа сазнања, те их на тај начин исцељује и оздрављује од убитачних болести. Оздрављење органа сазнања од греха и страсти у исто време је и њихово очишћење. При томе се на главни орган сазнања – ум – обраћа нарочита пажња, јер је његова улога од судбоносног значаја у царству човечије личности.

Ни у чему није тако потребна молитвена усредсређеност и будноћа као у раду око очишћења ума. При томе раду подвижник вере мора мобилисати све своје моћи, да помоћу еванђелских, благодатних врлина преради и преобрази свој ум. У овоме нам Свети Исак пружа своје богато искуство.

По њему, нечистота и грубост ума долазе од угађања стомаку. Отуда је пост прво средство за очишћење ума. По природи својој ум је суптилан и нежан; грубост је неприродни нанос греха; молитвом се ум префињује – λεπτύνεται – и постаје бистар, провидан – διαυγής – Радећи над собом, човек скида са ума тврду кору греха, префињује га и чини видовитим.

Прерађујући себе помоћу благодатних подвига, човек стиче чистоту ума – τήν καθαρότητα τοϋ νοΰ -, а чистим умом улази у виђење тајни Божјих. „Очишћење тела се постиже недодиривањем телесне нечистоте. Очишћење душе је ослобођење од потајних страсти које се појављују у разуму. А очишћење ума бива откривањем тајни – εν μυστηρίων άποκ.

Само разум, очишћен благодаћу, може дати чисто, духовно знање. „Док се разум не ослободи многих мисли и не постане сав чист, не може бити осетљив за духовно знање“. Људи овога света „не могу да очисте разум, јер су много зла познали. А мало је оних који могу да се врате у првобитну чистоту разума“

Истрајност у молитви чисти ум, просветљује га и испуњује светлошћу истине. Врлине, предвођене милосрђем, дају уму мир и сјај. Очишћење ума није неки посао дијалектичке, дискурсивне, теоријске врсте, већ благодатно-опитан и свестрано етичан. Ум се чисти постом, бдењем, ћутањем, молитвом и осталим подвизима.
„Шта је чистота ума? – Чистота ума је – просветљење Божанским после вежбања у врлинама – μеταπραξιν των αρετών“. Значи: чистота ума је плод вежбања у врлинама. Практиковање врлина умножава благодат у човеку; облагодаћење ума чисти ум од нечистих помисли. Због подвига ум светитеља постаје чист, провидан и видовит. „Чистота душе је првобитни дар нашој природи. Док се не очисте страсти, душа се не лечи од болести греха, нити стиче славу коју је изгубила преступом. Ако се пак неко удостојио очишћења, тј. здравља душе, онда његов ум стварно прима у себе радост духовним осећањем јер постаје син Божји и брат Христов“.

Ако победи страсти, човек стиче чистоту душе. Помрачење ума бива од немилостивости и лењости. Врлине су крила ума помоћу којих се он диже у небеса. Христос је послао апостолима Духа Светога, који је очистио и усавршио њихов ум, стварно умртвио у њима старог човека страсти, а оживео новог, духовног човека.
Расејан кроз грешне и нечисте мисли, ум се сабира молитвом, ћутањем и осталим подвизима. Када се ум покајањем ослободи окова страсти, он у почетку личи на бескрилну птицу која се труди да се молитвом дигне изнад земаљских ствари, али не може, јер пузи по земљи. То постиже после дугог вежбања у врлинама, јер помоћу врлина он сабира себе и окриљује.“

Љубав Божја је сила која сабира ум. Читање тропара и катизама, сећање на смрт и нада на будући живот сабирају ум и не дају му да буде расејан. Назначење ума је да буде цар над страстима, да влада над осећањима, да буде крманош осећања.
Сврха свих закона и заповести Божјих јесте чистота срца. Господ се оваплотио да очисти и срце и душу од зла, и да их врати у првобитно стање. Но између чистоте срца и чистоте ума постоји извесна разлика. Свети Исак. пише: „Чиме се чистота ума разликује од чистоте срца? – Једно је чистота ума а друго чистота срца. Јер је ум једно од душиних чула, а срце обухвата унутрашња чула и влада над њима. Оно је корен. А ако је корен свет, онда су и гране свете, то јест ако се очисти срце, јасно је да се очишћују и сва чула“.

Срце стиче чистоту помоћу многих туга, невоља, суза и умртвљења свега што је светско. Плач чисти срце од нечистоте. На питање: какав је знак, по коме се може познати, да је неко достигао чистоту срца? Свети Исак одговара: када све људе види као добре, и нико му не изгледа нечист и оскрнављен.

Чистота срца и чистота ума стичу се подвижништвом. ,,Подвижништво је мајка светости!“. „Телесна врлина у тишини очишћује тело од вештаственог у њему“. Али „телесни напори без чистоте ума исто су што и бесплодна материца, и сасушене дојке. Они не могу да приближе познању Бога. Они замарају тело, али се не брину да искорене страсти у уму, стога неће ништа ни пожњети“.

Знак је чистоте: радовати се с радоснима и плакати с плачнима, боловати с болнима и туговати с грешнима, радовати се с покајницима и саучествовати у страдањима страдалника, никога не изобличавати и у чистоти ума свог гледати у свима људе свете и добре.

Ум се не може очистити, нити прославити са Христом, ако тело не пострада за Христа; слава тела је здравоумна покорност Богу, а слава ума је истинско виђење Бога. Красоту здравоумља човек стиче постом, молитвом, сузама. Чистота срца и ума, оздрављење ума и осталих органа сазнања – плод је дугог вежбања у благодатним богочовечанским подвизима. У чистом уму подвижника вере кључа врело светлости која сладошћу залива тајну живота и света.

Богочовечански синергизам је битна одлика хришћанинове делатности у свету. Ту човек сарађује Богу и Бог сарађује човеку (ср. 1 Кор. 3, 9). Делајући у себи и око себе, хришћанин уноси у подвиге сву своју личност, али то чини, и може успешно чинити, само уз непрекидну сарадњу божанске силе – благодати. Нема мисли коју хришћанин може еванђелски мислити, нема осећања које може еванђелски осећати, нема дела које може еванђелски учинити без благодатне помоћи Божје. Ту човек са своје стране даје вољу, а Бог – благодат; из њиховог заједничког делања израђује се хришћанска личност.

hramsvetijovan.blogspot.com