Паралели

·У систему који инсистира на безбожничким учењима и брисању граница између добра и зла, морала и неморала, благослова и проклетства - немогуће је избећи трагедију и ругање ђавола нашој слабости.
Друштво које затвара очи за туђе сузе, кад-тад туђу бол плати сопственим сузама...

Човек је разапето биће, разапето измећу две стварности, измећу две силе: Добра и зла, (овде не мислим да зло постоји онтолошки, али оно у односу према човеку неоспорно постоји као једна реалност која утиче на њега), разапето измећу вечнога Бога и бесмртнога ћавола. Та распетост човека лежи у самој његовој природи као психофизичког бића, коме један део (душа). Стално тежи ономе што је њој слично, тежи своме духовном Извору, а други део (тело, материја) тежи ономе што је њему слично.

Истина, и мицали смо се: презирање свога и својих све је више расло, особито када смо Европу почели озбиљније разумевати. У Европи нас нису збуњивале раздеобе међу народностима, и оштро оцртани типови народних карактера. Јер смо ми баш и почели са отвореним „одбацивањем свега супротнога“, и примили смо свечовечански тип „Европљанина“ – то јест, од самог почетка смо запазили оно опште што све њих везује – и то је врло значајно.

Икона Божией Матери, прославившаяся чудесами в уделах Богородицы – на Афоне, в Иверии (Грузии) и в России – названа по имени Иверского монастыря на Святой горе Афон.

Первое известие о ней относится к IX веку – временам иконоборчества, когда по приказу еретической власти в домах и храмах уничтожали и предавали поруганию святые иконы.

Замислите да нам неко сад каже: Умрећеш за минут! Ако верујем да ћу сад угледати Христа Којег сам бар мало, по својим могућностима, заволео у свом животу, тражио Га и тежио ка Њему, онда ћу се заиста осећати мирно и то ће ми помоћи да савладам овај проблем. Али ако желимо друго, наше срце ће осетити тугу и имаћемо проблема.

Старaц Гаврило Грузијски сахрањен је по древном монашком обичају, без ковчега, умотан у простирку. Међутим, на сахрани се нико није усуђивао да на његово свето тело набаца земљу, бацали су је по крајевима гроба, тако да је она сама полако клизала преко тела. На његовом гробу дешавају се незамислива чуда, а ово је само још једно у том бесконачном низу...

Спознаја да смо промашили, да смо пали, да смо погрешили – ако имамо пред собом лик Исуса Христа – произвешће у нама тугу, али та туга неће бити пут у очај, у малодушност, у пропаст, него ће та туга бити туга која отвара врата радости и у исто време биће друга страна радости, јер ћемо молитвом и постом у покајању препознати најдубљи израз љубави

свети Јован Дамаскин – ми своје поштовање и љубав преносимо на прволик – на Господа Исуса Христа и на свете Његове и на анђеле Његове. У том контексту ваља нам разумети иконопоштовање као живу слику наше вере не само у Бога апстрактног, метафизичког, него Бога Који се из љубави оваплотио, постао Човек, извршио подвиг спасења и заувек остаје у Личности Христовој Богочовек.

Kако је Асирац Серафим Бит-Хариби од титула у теквондоу и живота на ивици у којима је потрошио десет живота постао архимандрит, али и најлепши глас црквене музике.

Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети.

 Душа која је неблагодарна Богу је болесна. Бог те неће казнити због твоје неблагодарности нити ће ти се светити због тога, али бојим се да како вели Св. Јован Златоусти, уколико желиш још неке дарове од Бога треба најпре да благодариш Богу за оне дарове које већ имаш, да би Бог видео да их цениш.

Сваком вернику је познато оно стање напетости када нас лично или наше рођаке задеси нека невоља или болест. Одмах се молимо Господу да све те тегобе отклони и да би Господ што пре испунио нашу прозбу ми Му се заветујемо на велика лишавања и на жртве захвалности…

Доктор се скамени и занијеми. Кроз зубе је једва проциједио: "Бог је велики".
И кроз главу му прође цијели тај дан: принудно слијетање авиона, нестанак интернета у ауту, погрешно скретање. Све се то десило не само зато што је Бог чуо њену молитву, већ да би и он добио шансу да изађе из материјалног свијета и помогне људима који немају ништа друго, осим молитве.

Немој мудровати у делу спасења, не изискуј изузетне путеве, не оптерећуј себе нарочитим подвизима, већ колико мораш и колико Господ пошаље снаге, толико приморавај себе на све што је добро.
А у молитви једноставно говорите Господу, та Он је тако близак нама. Њему треба говорити све што нам је на души. Ако се осећање покајања појави, тад говори онако како осећаш: „Господе, ја сам грешник пред Тобом, ништа немам, помилуј ме по великој Твојој милости…

Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, прије одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божји и понизност су једино здрави када су повезани с том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добивају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства.