Руска Православна Црква и чиповање света

 Владимир Димитријевић: Руска Православна Црква и чиповање света      
Monday, 08 July 2013  
        Руска Црква је, својим новим документом, показала како се треба борити и подржала све борце за Богом нам даровану слободу
Ове, 2013. године, почетком фебруара je одржан Свети Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве који се, између осталог, бавио и питањем развоја нових технологија за електронску идентификацију и евиденцију грађана. После вишегодишњег праћења развоја ове области у земљама бившег Совјетског Савеза, али и у свету, руски архијереји су усвојили документ који заслужује пажњу светске православне јавности – по својој трезвености и озбиљности. Ево шта су руски епископи саопштили:

„1. У току последњих година многи људи, укључујући и духовну децу Руске Православне Цркве, испољавају озбиљну забринутост због увођења нових електронских технологија, које се користе у раду грађана с државним установама и комерцијалним организацијама. Она се испољава у различитим облицима несагласности. Оваква забринутост први пут се појавила због појединачног питања увођења идентификационог броја пореског обвезника и 19–20. фебруара 2001. године је разматрана на VII пленуму Синодалне богословске комисије Руске Православне Цркве. Пре тога је Свети синод Руске Православне Цркве у изјави од 7. марта 2000. године истакао: „Никакав спољашњи знак не наноси штету човековом духовном здрављу уколико не представља последицу свесне издаје Христа и изругивања вере.“

У складу с појавом нових технологија и њиховог укључивања у различите сфере живота био је потребан и развој црквене позиције, који је између осталог, нашао свој одраз у посланицама Архијерејског сабора из 2004. године упућеним председницима Русије и Украјине, Изјави Светог синода од 6. октобра 2005. године, Одлукама Архијерејског сабора из 2008. године „О питањима унутрашњег живота и спољашње делатности Руске Православне Цркве“, Основама учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и правима човека, обраћању Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Кирила овлашћеном за права човека у Руској Федерацији од 28. јула 2009. године, Одлуци Архијерејског сабора из 2011. године „О питањима унутрашњег живота и спољашње делатности Руске Православне Цркве“. Делатност сваког свештенослужитеља или мирјанина треба да буде таква да се узима у обзир позиција изражена у овим документима.

2. Православна Црква не пориче потребу државе за евиденцијом грађана. Пречиста Дјева Марија и свети Јосиф Заручник су послушавши ћесареву заповест „пођоше сви да се препишу, сваки у свој град“ (Лк. 2, 3) кренули у Витлејем, где је Спаситељ света и био рођен. Власт је од давнина вршила попис становништва и издавала је лична документа. Ове мере су потребне ради очувања правог поретка и друштвене безбедности, ради обављања економских и социјалних функција.

Црква, учествујући у дискусији о методама евиденције, не правда оне који избегавају грађанске обавезе или имају злочиначке циљеве, али брани право грађана да живе у друштву у складу са својим уверењима и принципима. Проблеми везани за електронску идентификацију личности, за евиденцију и обраду личних података и даље се умножавају и компликују. Данас треба наставити с богословским, моралним и грађанским осмишљавањем ових проблема.

3. У друштву се шири основана брига због тога да коришћење доживотног личног дигиталног идентификатора у виду кода, карте, чипа или нечег сличног, може постати обавезан услов за приступ свих људи свим материјалним и друштвеним добрима од животне важности. Коришћење идентификатора заједно са савременим техничким средствима омогућава вршење тоталне контроле над човеком без његове сагласности – праћење његовог кретања, куповине, плаћања, медицинске прегледе, примање социјалне помоћи, друге правне и друштвено значајне активности, па чак и лични живот.

Већ сад изазивају забринутост активности на прикупљању и обради личних података деце, која се школују у општеобразовним установама, јер се често врши неконтролисано прикупљање података, који су очигледно сувишни за обезбеђење процеса учења. Многи верујући изражавају принципијелну несагласност с обавезним додељивањем идентификационог кода с његовим претварањем у неизмењиви, доживотни и посмртни атрибут. Осим тога, забринутост изазива све јача тенденција пораста прикупљања биометријских података о човеку, као и појава електронских идентификационих уређаја за имплантацију.

Све прикупљене информације могу не само да се користе, већ и да се аутоматски анализирају с циљем доношења управљачких одлука у погледу конкретног човека. А увођење идентификатора за потпуни преглед личности омогућава стварање јединствене базе података у којој у режиму реалног времена могу да се прикупљају, чувају и аутоматски анализирају подаци из различитих области човековог живота.

4. Позивајући се на своја уставна права, на хиљаде људи, укључујући и православне вернике, због ових или оних разлога, укључујући и религиозно мотивисане, не желе да прихвате нови идентификациони систем, да користе документа с електронским идентификаторима личности (личним кодом, бар-кодом, идентификационим бројевима). Многи од ових људи саопштавају о кршењу њихових уставних права. Ови људи често бивају лишени медицинске помоћи, старосних пензија и других исплата, израде докумената о инвалидитету и различитих олакшица. Понекад не могу да обаве имовинске послове, да се упишу на школовање или да заснују радни однос, да обављају предузимачку делатност, да плате комуналне услуге, да купе карте за превоз. Услед тога се формира читав слој људи искључених из свих области друштвеног и државног живота.

5. У задатке Цркве не улази детаљна анализа разлога због којих свака конкретна група људи одбија коришћење сваке конкретне технолошке новине или прихватање сличних новина. Међутим, Црква је убеђена да поменуте технологије не смеју бити без алтернативе и принудне. Они који одбијају да прихвате дате технологије треба да имају алтернативу – коришћење традиционалних метода за идентификацију личности, које се данас примењују у већини земаља канонске одговорности Московске Патријаршије. Црква сматра недопустивим све облике приморавања грађана на коришћење електронских идентификатора, аутоматизованих средстава за прикупљање, обраду и евиденцију личних података и личних поверљивих информација. Остварење права на приступ социјалним добрима без електронских докумената треба осигурати материјалним, техничким, организационим, а уколико је потребно, и правним гаранцијама. Црква сматра недопустивим принудно наношење на човеково тело било каквих видљивих или невидљивих идентификационих знакова, имплантацију идентификационих микро и нано електронских уређаја у човеково тело.

Због тога што поседовање личних информација омогућава контролу и управљање човеком кроз различите сфере живота (финансије, медицинска помоћ, породица, социјално осигурање, својина и друго), појављује се реална опасност не само од мешања у човеков свакодневни живот, већ и од саблажњавања његове душе. Црква дели бојазан грађана и сматра недопустивим ограничавање њихових права у случају да човек одбије да пристане на обраду личних података.

Пристанак грађана на коришћење средстава електронске евиденције треба да буде праћен обавезним објашњавањем свих последица одлуке која се доноси. Грађанима који желе да користе ова средства треба гарантовати приступ информацијама о садржају електронских записа, као и могућност да промене садржај датих записа или да их удаље у случају кад другачије није предвиђено захтевима о друштвеној безбедности утврђеним законом. Треба гарантовати, и уколико је потребно, појачати одговорност за разглашавање или неодговарајуће коришћење личних података. Документа, која издаје држава, не треба да садрже информације, чија су суштина и намена неразумљиви или се крију од власника документа, као и симболе светогрдног или морално сумњивог карактера или симболе који вређају осећања верника.

Црква о овим питањима води дијалог с органима власти Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Казахстана, држава Средње Азије и других држава, покушавајући да издејствује узимање у обзир и разумевање позиција верника. Сабор сматра да је од посебне важности поштовање принципа добровољности приликом прихватања било каквих идентификатора, који претпостављају могућност избора традиционалних метода за идентификацију личности. Сабор позива власти држава на канонским просторима наше Цркве да се придржавају овог принципа. Притом треба поштовати уставна права грађана и не треба дискриминисати оне који одбијају да прихвате електронска средства идентификације.

У случају приморавања грађана на прихватање сличних средстава и дискриминације везане за њихово неприхватање Сабор овим људима предлаже да се обрате суду, као и да информишу епархијско свештеноначалије, а у случају потребе, Синодално оделење за односе између Цркве и друштва.

6. Ипак, много тога нас упозорава на то да се можемо наћи пред лицем нових изазова. Уколико сужавање граница слободе, које се између осталог, врши и средствима електронске контроле, доведе до немогућности слободног исповедања Христове вере, а законодавна, политичка или идеолошка акта чије је извршење обавезно, постану неспојива са хришћанским животом – наступиће време исповедништва, о којем говори књига Откровења.

Притом Свети архијерејски сабор подсећа на неприхватљивост ситуације кад поједини мирјани, а понекад и клирици, дају себи за право да у име Цркве доносе одлуке о спојивости или неспојивости ове или оне појаве са Христовом вером и са хришћанским животом. Овакво право припада Сабору или Синоду, који се ослањају на Свето Писмо и предање Цркве и који делују једномислено са свим клиром и паством.

Клир, монаси и сва верна деца Свете Цркве се позивају на то да у овим сложеним питањима испоље духовну оштровидост и хришћанску трезвеност, да се брину за слободу и исповедање вере и одржавање хришћанског живота, имајући на уму да добре духовне плодове Богу може донети само онај ко пребива у Христу и чува верност црквеном јединству.“

Све је јасно: Црква нема ништа против скупљања и обраде података о личности, али уз ограду: то не сме да утиче на људску слободу и право исповедања хришћанског погледа на свет. Људи не могу постати крдо под било чијим надзором и са електронским жигом на себи.

Како је у Србији?

        Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја, ситуацију у Србији објашњава овако: „У нашој земљи се, по грубој процени, неколико стотина хиљада субјеката јавног и приватног сектора бави обрадом података о личности. Већина располаже и са више база, па се укупан број евиденција процењује на преко милион. Реч је евиденцијама државних служби, војске, полиције, установа пензијског и здравственог осигурања, банкарског система и кредитног бироа, установа социјалне заштите, удружења, бројних кадровских служби послодаваца“ („Вечерње новости“, 22. фебруар 2013). За многе обраде података уопште не постоји сагласност лица о којима је реч, а у питању су чак и веома осетљиви подаци – медицински и они о социјалном статусу. Користе се, често незаконито, биометријски подаци о личности, прате се електронске комуникације, свуда су камере чије киклопско око надзире људе у кретању. Само у јануару 2013. Шабићу су на радни сто стигле 82 пријаве прекршаја закона који штити приватност. Запослени се нарочито жале на послодавце који их прате на радном месту, а многима се траже чак и отисци прстију, иако је то противзаконито. Као и у многим другим областима, у Србији се мало ко бави, али озбиљно, овом темом.

          Борба се наставља: људи и књиге
        Ипак, има људи који то раде стручно и одговорно. Један од њих је свештеник др Оливер Суботић, који је завршио информатику на Факултету организационих наука и теологију на Православном богословском факултету у Београду, где је и магистрирао, да би докторирао на Катедри за социологију Философског факултета са темом „Информационо контролисано друштво и његове импликације“ (издавачка кућа „Бернар“ објавила је његов докторат као књигу 2011. године). Аутор је више студија из ове области: „Човек и информационе технологије: поглед из православне перспективе“,„Биометријски системи идентификације: критичка студија“,као и већ поменуте монографије „Информационо контролисано друштво“. Суботић је, у својој књизи „Црква и глобализација“ у тексту „Човек, технологија и свет који нам измиче“ каже: „На пољу информационих технологија, које се најбрже развијају, чини се да су два главна изазова по том питању проблем тоталног надзора и концепција виртуелног света као замене за реалност/.../Савремени свет, на жалост, све више клизи ка својеврсном Панопиткону, користећи савремене технологије за праћење позиције, асоцијације и трансакције сваког појединца, при чему се суштински јавља проблем слободе појединца у глобалном друштву под тоталним надзором./.../Уместо да покуша да активно делује у свету који га окружује, да га преобрази изнутра и споља и то тако што ће почети од преображаја своје личности, савремени човек бира другу могућност а то је имагинарни преображај свог идентитета из удобности кућне фотеље и пренос свог живота у виртуелни свет“. Суботић сматра да се, упркос свему, вреди борити. У интервјуу објављеном у листу „Православље“2011, и унетом у књигу „Црква и глобализација“, он истиче: „Велика Британија је, рецимо, пре неколико месеци после вишегодишњих дебата, притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података, иако је то био пројекат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезу узимања биометрије од грађана још пре три године.“ По његовом мишљењу, СПЦ је 2006. постигла велики успех кад је покренула кампању да грађани могу да узимају личне карте без чипа (што је и остварено), али свест о приватности у нас и даље је на ниском нивоу, а у Цркви се, међу верницима, срећу две крајности – од потпуне равнодушности до својеврсне успаничености. Неопходан је трезвен приступ (додали бисмо: онакав какав има Руска Црква, која о правима верника на том пољу води дијалог са државом).

        Још један озбиљан човек који се бави овим питањем у нас је Александар Арсенин из Новог Сада, који је основао Покрет за електронску приватност. Он се професионално бави Интернетом, а од 2000. године изучава његов друштвени аспект. Бори се против злоупотребе деце преко глобалне електронске мреже, а аутор је и више значајних књига: „Виртуелно детињство“,„Како живети (не)глобално“,„Заштита приватности и дигнитета личности у информационом добу“.

       Најновију књигу Арсенина,„Приватност у 21. веку“,објавиле су 2012. Двери и издавачка кућа Catena mundi (узгред да поменемо: једини политички покрет који се у Србији бори за заштиту приватности грађана јесу управо Двери; осталих се тај проблем, изгледа, ни не тиче).Арсенинова књига даје путоказе за опстанак у свету у коме живимо. Аутор је јасан и убедљив: „Боримо се против електронског праћења, злоупотребе система база података, злоупотребе биометрије, искоришћавања личих и приватних података у сврху криминала, дискриминације, па и угрожавања физичке безбедности, тоталитарне власти и ултимативног система понашања“. Арсенин је навео, поред Енглеске и Немачке, Француску, Шведску, Норвешку, Финску и Аустралију као земље које су се успротивиле тоталитарном електронском надзору. Систем који се намеће је неприхватиљив како зато што утиче на губљење приватности, тако и на стварање друштва опортуниста, потенцијалних робова тоталитарне државе. То јест, како каже Арсенин, „не бојимо се технолошког прогреса, већ једног ултимативног и свеобухватног електронског уређења“.

        Дакле, борба за приватност, а против електронског концлогора, наставља се. Руска Црква је, својим новим документом, показала како се треба борити и подржала све борце за Богом нам даровану слободу. Не само у Русији, него и у Србији.

          Tекст је првобитно објављен у часопису „Геополитика“

http://www.dverisrpske.com/