НЕКТАРИЈЕ ОПТИНСКИ – О СПИРИТИЗМУ

 
(Један спиритиста дошао на разговор код старца Нектарија) Но, како је код вас у Москви?, било је прво његово питање. Не знајући шта да му одговорим, рекох му једну громку фразу: Па, како да вам каже, Баћушка, сви се налазимо под узајамном хипнозом. Да, да… Страшна је ствар та хипноза. Било је времена када је људе било страх да се баве тиме, и бежали су од ње, али данас су залуђени њом и извлаче из ње чак и корист.

И отац Нектарије ми је, користећи најпоузданије изразе, очитао читаву лекцију о хипнотизму, ни на тренутак се не удаљавајући од суштине тога учења у његовим најновијим истраживањима.

Да сам којим случајем дошао Старцу по други пут, и да сам првог пута смишљено казао да сам спиритиста и окултиста, те да се, између осталог, интересујем и за хипнозу, могао бих закључити да се Старац за то питање припремио тако да се те припремљености не бих постидео ни ја, човек од њега двоструко млађи….А сва несрећа је у томе што то знање улази у наш живот под изговором да човечанству може донети велику корист…, завршио је отац Нектарије.

У том часу су се врата отворила, ушао је келијник и рекао: Баћушка, вас тако нестрпљиво ишчекују! Добро, добро, ето ме, рекао је Старац, а затим, мало оклевајући, продужио обраћајући се мени лично: А ево која је залуђеност још много ужаснија, много погубнија за душу, па и за тело!»

Да се том келијом, у којој је пребивао читав низ подвижника, Стараца Оптине Пустиње, разлегао заглушујући удар грома, он на мене не би тако деловао, као што су деловале ове речи богонадахнутог Старца.
Осетио сам како ми у лице удара крв, срце је почело да силовито бије, тако да су га чуле и глава, и руке, и ноге, и диван на коме сам седео, па чак, како ми се чини, и сам Старац. Сав сам се претворио у савршену пажњу. Премро сам од запрепашћења. И мој разум, навикнут на екстравагантности такве врсте, судећи по свим оним физиолошким и психолошким импулсима, који су се јавили при првим речима Старчевим, рекао ми је: Слушај, ово је за тебе!
И стварно, то је било за мене.
Старац настави: О, како је то погубна, како ужасна ствар! Прикривајући се иза величанственог хришћанског учења, на спиритистичким сеансама, за човека неприметно појављује се он – Сатана, сатанском преваром старе змије, и заводи га у такве провалије, у таква беспућа, из којих не само да нема ни могућности ни снаге да сам изађе, него у којима не уме ни да разабере да се уопште налази. Кроз то Богом проклето деловање човековим умом и срцем зли дух овладава у толикој мери, да се оно што се уму, неповређеног грехом, указује као преступ, човеку затрованом отровом спиритизма изгледа нормално и природно!
У глави ми је брзином муње искрснуо читав низ мојих личних и поступака других људи, који су се одали овом учењу, ти поступци су ми се сами у свести пробудили при овом Старчевом казивању.

Шта, са тачке гледишта истинског, неисквареног хришћанина, може бити преступније од дела као што је, на пример, гледање кроз прсте тако страшном греху у породици, међу супружницима, као што је прељубочинство и приклањање једне од стране животу са трећом особом?

Задојени сатанистичким учењем спиритизма о реинкарнацији душе, по коме се човек на њемљи појављује не једном већ више пута, тобоже ради искупљења грехова свог пређашњег постојања, спиритисти оправдавају то очигледно нарушавање седме заповести, утврђене Божанственим Христовим речима: Што је Бог саставио, човек да не раставља, и озакоњене самим Творцем васељене на првим страницама Библије – зато ће оставити човек оца и мајку своју и прилепиће се жени својој, и биће двоје једна плот – тим ни на чему незаснованим изговором да су двоје који се сретну у пређашњој инкарнацији били муж и жена, те да је љубав која је међу њима избила сада, само доказ да они у прошлом постојању нису испунили неки наложени им задатак, и да заједно треба да га окончају сада!

Или, шта може бити противзаконитије са хришћанске тачке гледишта, од саживљавања мушкарца и жене изван брака, а то је уведено готово као догма у силесију спиритистичких организација, зато што се еротика у спиритизму сматра најпоузданијим импулсом за пројављивање мњдијумских способности!…

Та, треба се само ближе загледати у многе спиритисте, наставио је Старац, пре свега, на њима остаје извесни белег који открива да они разговарају са злим духовима. Однекуд, због тога општења код њих се показује страшна гордост и чисто сатанска озлобљеност на све који им протирече…

И ово је задивљујуће тачно и истинито примећено, очајничка злоба и запрепашћујућа нетрпељивост, а већ гордост… о њој врло много говори чак и познати спиритистички јересиарх и апостол спиритизма Кардек, као о једној од застрашујућих и погубних особености спиритистичких пророка ( медијума).
Та, сама гордост и злоба, чини се, могли би да послуже као најбољи доказ да је то учење у целини потекло од Сатане, јер Слово Божије указује на те две особине, а особито на злобу, као на очигледне знаке поменутог извора који их је изнедрио:

Ко каже да љуби Бога, а мрзи на брата свога, тај је лажа, свако ко мрзи брата свога, човекоубица је, ко мрзи на брата свога у тами је и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му је тама очи ослепила, деца Божија и деца ђавола препознају се овако: свако ко не чини правду, није од Бога, као ни онај ко не љуби брата свога. Али авај, сами спиритисти, будући злом окружени, ово не желе да виде.

А о нетрпељивости спиритиста према другим људима не треба ни говорити. Ето на пример, када је мене разобличио човек можда и превише оштар, али безусловно усрдан и искрен у свом служењу, какав је познати мисионар И. Е. Ајвазов, ја сам био спреман, како се каже, да га згромим, и тек се данас са уважавањем и захвалношћу односим према њему, он ме је својом оштрином много више приближио истини. Даље, када је у својој брошури «Спиритизам – отров интелекта» сада почивши С. Д. Волков Давидов, под псеудонимом Серапион Волкович, својевремено иступио са обличењем мене и мога деловања, ја сам му упутио такав одговор, да ме је данас од њега стид. Најзад, када је у борбу против јереси коју сам ја ширио, иступио познати мислилац Черкасов у часопису Крманош», у деликатном и узвишеном хришћанском стилу, о. Како сам му оштро одговорио и како сам недостојно бранио Сатану!

Пре ступања у сферу спиритизма, ја сам био човек веома деликатан и трпељив према људима.
И тако, полагано је и са великим паузама продужио овај велики прозорљивац своју разобличујућу и свету реч, управо мени упућену, дакле, човек, то чак ни не примећујући, јер Сатана нигде тако истанчано не делује као у спиритизму, почиње да се удаљава од Бога, од цркве, премда можете видети и то да, у исто време, дух таме, преко својих подручних духова, упорно шаље човека кога су ови посвојили, ни мање ни више него у – храм Божији, и на парастосе, акатисте, молебане, причешћивање и у исто време, постепено му у главу усађује мисао: Све то могао би да вршиш и ти сам, у своме домаћем амбијенту, и са још већим усрђем, са већом побожношћу и чак још делотворније у смислу испуњења молења!

Пала ми је на памет прича, коју сам више пута био чуо у Петрограду из веродостојних извора, са именима и презименима, о трима окултистима и спиритистима, који стоје на сасвим супротним духовним позицијама од црквених пастира и свештеноделатеља, а ипак, у некаквим својим одеждама, са кандилом, крстом и Јеванђељем и другим црквеним књигама у рукама, врше различите црквене службе, самовласно, па чак иду и по кућама ради вршења молебана.

По мери своје лакомислености човек се све више и више руши у бездан свога пада, наставио је отац Нектарије, све више се губи у смицалицама и лавиринтима духа таме, и Господ од њега почиње да се удаљава. Он губи Божији благослов. Прате га све више непријатељи. Нарушава се његово благостање. Да га Сатана није духовно обогаљио, он би и тада знао да ради помоћи прибегне Богу, светим Божијим угодницима, Царици Небеској, Светој Апостолској Цркви и свештенослужитељима њеним, и они би му помогли својим светим молитвама, а он се у својим невоњама обраћа оним истим злим дусима – бесима, и они га још смућују и увлаче у погубни глиб греха и проклетства…

О, како су биле истините ове речи! Старац је као из књиге читао жалосне странице мог живота, моје успомене на то време само су илустровале његове речи. Откако ми више ништа није полазило за руком, пошто се несрећа свугде и у свему, као из рога изобиља, почела да излива на мене, те сам стао да нижем један за другим саме неуспехе и разочарења, ја сам, уместо да се силније замолим Господу, појачао своје општење са духовима. И како су само лукаво, како злобно дипломатски ти моји неупокојени пријатељи и «заштитници» настојали да се изборе за моју наклоност говорећи да огањ ових искушења има за циљ да ме још више усаврши, и бољом учини моју душу, да би ме већма приближио Творцу васељене и заузврат наградио добрима овог света. После су ми давали такве савете који су још више нарушавали моје благостање, а када бих тражио од њих објашњење, говорили би да се то догодило не њиховом кривицом, но кривицом нижих духова који почињу да се плаше од мог духовног раста. И све то поткрепљивали су запањујућим феноменима психичког и физичког реда.

На крају, продужио је Старац, од човека благослов Божији сасвим одлази. Гангрена његове пропасти почиње да разорно делује на читаву његову породицу, долази до невероватног, ничим не мотивисаног њеног распадања. Напуштају га најрођенији, најмилији…
Од ових речи Старчевих подиђоше ме жмарци. Болна хладноћа обузела ми је читаву душу, тело, јер сам осећао да се налазим на самом прагу тог мучног догађаја. У том тренутку био сам спреман да се бацим Старцу пред ноге, да се сит исплачем на његовим грудима и за све покајем и заиштем од њега помоћ, када се изненада отворише врата и келијник поново уђе и сав већ видним нестрпљењем у гласу понови: Баћушка, тамо је много народа, нестрпљиво вас ишчекују. Старац је смирено и спокојно рекао: Добро, добро, ето ме…

А затим настави:…Најзад, када несрећна душа човекова достигне крајњи степен самосмућења уз помоћ Сатане, она или губи разум, те човек постаје потпуно неурачунљив, или завршава са собом. И мада спиритисти тврде да међу њима нема самоубистава, то није истина: први призивач духова, познат нам по имену, цар Саул, завршио је као самоубица зато што «није сачувао реч Господњу, него се обратио врачари!
И то је жива истина, света истина. Лично сам познавао једног спиритисту са југа, човека културног, широко образованог и са великим угледом у педагошком кругу, који је, бавећи се спиритизмом, у почетку од духа добио, наводно, најдубља и најдивнија откривења, а затим ми, по његовом упутству, послао читава два тома филозофског трактата, из кога је проистицало да су Бог и ђаво – једно биће!? Очигледно је да је несрећник сишао с ума. У дргом слушају, један козачки официр, угледан положајем и у служби и у друштву, након осмогодишњег интензивног општења са духовима, потпуно је сишао са ума и пре две године умро у једној од московских психијатријских клиника… Дубоко су истините биле речи Старчеве о самоубиствима услед бављења спиритизмом…

Речју, продужио је о. Нектарије, са људима који призивају духове, који пророкује наводно у име Божије, а од Бога нису послани, догађа се оно што је предсказао пророк Јеремија: Мачем и глађу биће истребљени ти пророци, и народ којем су пророковали биће разбацан по улицама града, од глади и мача…Излићу на њих зло њихово!…
Затим је Старац затворио очи и тихо приклонио главу на груди… Налазио се у неком за мене чудном и несхватљивом стању… Инстиктивно сам осетио да, ипак, ово још није било све што ћу да чујем… Преостало је било оно «последње, најзначајније и за мене најделотворније.
Нисам се преварио.
Не отварајући очи, Старац се сасвим тихо нагнуо ка мени и погладио ме по колену тихо, тихо, с љубављу говорећи:
Остави… баци то. Још није касно… иначе ћеш погинути… жао ми те је…
Велики Боже! Ја никада нећу заборавити тај тренутак. И о њему не могу да говорим без суза и дрхтавице, у телу и у гласу, ма када, ма где и ма пред ким да се сетим тог великог тренутка духовног препорода у свом животу…
Кад сам дошао себи, моје прво питање Старцу било је – шта да радим? Иди и бори се против онога чему си робовао! Одлучно и храбро чупај коров који си сејао. Биће против тебе много непријатељства, много зла, много замки Сатаниних, нарочито из табора из ког си иступио, и то је сасвим разумљиво и природно…Али ти ступај, не бој се…Не смућуј се…Ради свој посао, ма шта да ти се нађе на путу…И нека те Бог благослови!
Изашавши, на задовољство келијника и посетилаца који су Старца очекивали, ја сам већ био сасвим други човек. Са старим је све било раскинуто. Преда мном је стајао нови задатак – што пре,што брже из свог бића истребити прошлост.
Осећао сам и знао, и то осећам и знам и данас, да ће све моје грешке и свеколике заблуде и свеколики греси прошлости, ма како се ја, уз Божију помоћ, трудио да их уништим, као травуљина још дуго јављати на мом путу да ме споплићу. На видело ће избијати све оно што сам радио током многих година и на све начине кочити моју нову делатност.

Ја сам знао и знам да ће родоначелник спиритистичког учења, дух таме, преко армије својих несрећних бојовника, свим силама настојати да спречава моје служење истини, дискредитујући ме мојим пређашњим гресима и заблудама. Људи неће тако брзо схватити да је моја прошлост за мене ужасна, мучна школа.
Када сам изашао из скита, када су се за мном затвориле његове свете вратнице, схватио сам – све што ми је било потребно, сада ми је дато.

www.pravoslavna-srbija

Извор:  http://istokpravoslavni.org/rs/?p=7775#more-7775