Римска Црква само је једна од аутокефалних помесних цркава

Римска Црква само је једна од аутокефалних помесних цркава



ПОРУКА РПЦ ВАТИКАНУ И ФРАНЦИСКУ: ПРВЕНСТВО ЧАСТИ РИМСКИХ ЕПИСКОПА ЈЕ ЉУДСКА, А НЕ БОЖАНСТВЕНА УСТАНОВА

    Првенство у Цркви у свему припада Њеној Глави - Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, Сину Божијем и Сину Човечијем. А на нивоу Васељенске Цркве као заједнице аутокефалних Помесних Цркава, првенство се одређује у складу с традицијом свештених диптиха, и оно јесте првенство части
    После прекида евхаристијског општења између Рима и Константинопоља средином 11. века првенство у Православној Цркви прешло је катедри следећој по реду у диптисима - Константинопољској. Од тада до данас првенство части у Православној Цркви на васељенском нивоу припада Патријарху Константинопољском као првом међу једнаким Предстојатељима Помесних Православних Цркава
    Еклисиолошке деформације, које јерарху првенствујућем на васељенском нивоу приписују управну функцију, својствену првенствујућима на другим нивоима црквене организације, у полемичкој литератури другог миленијума назване су „папизам“
    Преношење функције службе првенства са нивоа епархије на васељенски ниво у суштини значи признавање нарочитог вида службе - „васељенског архијереја». Такво признавање, које укида светотајинску једнакост епископата, доводи до појаве јурисдикције васељенског првојерарха, о којој ништа не говоре ни свештени канони, ни светоотачко предање, и чија је последица умањење или чак укидање аутокефалија Помесних Цркава
    Православна Црква није примила учење Римске Цркве о папском примату и божанственом пореклу власти првог епископа у Васељенској Цркви. Православни богослови свагда су настојавали на томе да је Римска Црква једна од аутокефалних Помесних Цркава и да нема права да шири своју јурисдикцију на територију других Помесних Цркава. Они су такође сматрали да првенство части римских епископа има карактер људске, а не божанствене установе

          ДОКУМЕНТ је усвојен на заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 25-26. децембра 2013. (дневник заседања 157).

          Питање о првенству у Васељенској Цркви више пута је покретано у току рада Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и Римокатоличке цркве. 27. марта 2007. Свети Синод Руске Православне Цркве наложио је Синодској богословској комисији да изучи ово питање и припреми званичан став Московске Патријаршије (дневник заседања број 26).

          Међутим, 13. октобра 2007. године на заседању Мешовите комисије у Равени - у одсуству делегације Руске Цркве и без освртања на њено мишљење - усвојен је документ на тему „Еклисиолошке и канонске последице сакраменталне природе Цркве“. Изучивши Равенски документ, РПЦ се није сложила с њим у оном делу који се односи на саборност и примат на нивоу Цркве Васељенске.

          Пошто се у Равенском документу разликују три нивоа црквене администрације - локални, регионални и васељенски - у документу Московске Патријаршије о питању првенства у Васељенској Цркви та тема се такође разматра на три нивоа.

          1. У Светој Христовој Цркви првенство у свему припада Њеној Глави - Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, Сину Божијем и Сину Човечијем. По речима апостола Павла, Господ Исус Христос је „Глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде ПРВИ“ (Кол. 1, 18). Према апостолском учењу, „Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе (...) васкрсавши га из мртвих, посади (га) себи с десне стране на небесима, изнад свакога началства, и власти, и силе, и господства, и изнад сваког имена што се може назвати, не само у овом веку, него и у будућем (...) и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је тијело његово“ (Еф. 1, 17-23). Црква, која пребива на земљи, није само заједница верујућих у Христа, него и Богочовечански организам: „А ви сте Тијело Христово, и удови понаособ.“ (1. Кор, 12, 27)

          У складу с овим, различите форме првенства у Цркви која у историји странствује у овом свету, сасвим су другостепене у односу на вечно првенство Христа као Главе Цркве, Чијим посредством Бог Отац „измири све са собом, (...) (помиривши) кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима“ (Кол. 1, 20). Првенство у Цркви мора пре свега бити служба примирења, чији је циљ стварање сагласја, по речи Апостола који призива да се чува „јединство духа у свези мира“ (Еф. 4, 3).

          2. У животу Цркве Христове, која пребива у садашњем веку, првенство скупа са саборношћу, једно је од основних начела њеног устројства. На разним нивоима постојања Цркве првенство које је настало у историји има различиту природу и разне изворе. Ти нивои су: 1) епископски (епархије), (2) аутокефална Помесна Црква и (3) Васељенска Црква.

          (1) На нивоу епархије првенство припада епископу. Првенство епископа у својој епархији има чврсто богословско и канонско утемељење, које има порекло у епохи ранохришћанске Цркве. По учењу апостола Павла, епископе „Дух Свети постави (да) напасају Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом“ (Д. Ап. 20, 28). Извор првенства епископа у својој епархији јесте апостолско прејемство, које се предаје хиротонијом.[1]

          Епископска служба је неопходни темељ Цркве: „Епископ је у Цркви, и Црква је у епископу, и ко није с епископом, тај није у Цркви“, каже Свештеномученик Кипријан Картагински.[2] Свештеномученик Игњатије Богоносац упоређује првенство епископа у својој епархији с Божијим старешинством (над свиме): „Чините све, под председништвом епископа (који је) на месту Божијем, и презвитера на месту збора апостолског, и ђакона, мени најдражих, којима је поверена служба Исуса Христа, Који је пре векова био уз Оца и на крају се јавио (нама)“ (Магнежанима посланица, 6).

          У својој црквеној области епископ има пуноту власти - сакраменталне, административне и учитељске. Свети Игњатије Богоносац учи: „Нека нико без епископа не ради ништа што се односи на Цркву. Она Евхаристија нека се сматра сигурном која је под епископом, или ако коме он дозволи. (...) Није дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе свршавати, него оно што он одобри, то је и Богу угодно - да (вам) све што чините буде сигурно и поуздано“ (Смирњанима посланица, 7).

          Сакраментална власт епископа с највећом пунотом изражава се у Евхаристији. Када је служи, епископ је икона Христова, с једне стране представљајући Цркву верних пред лицем Бога Оца, а с друге - предајући вернима благослов Божји и хранећи их истинском храном и пићем евхаристијске Тајне. Као глава своје епархије, епископ началствује саборним богослужењем, рукополаже клирике и одређује их на црквене парохије, благосиљајући их да савршавају Евхаристију и друге Свете Тајне и свештенодејства.

          Административна власт епископа се изражава у томе што се њему потчињавају клирици, монаси и мирјани епархије, парохије и манастира (осим ставропигијалних), као и различите епархијске установе (образовне, добротворне, итд.). Епископ суди о црквеним преступима. У Апостолским правилима се каже: „Епископ да се стара о свим стварима које се тичу Цркве, и њима да управља“ (38. правило); „презвитери и ђакони без воље епископа ништа да не чине, јер је њему поверен народ Господњи, и он ће дати одговор за душе њихове“ (39. правило).

          (2) На нивоу аутокефалне Помесне Цркве првенство припада епископу кога је Сабор њених епископа изабрао као Предстојатеља Помесне Цркве.[3] Према томе, извор првенства на нивоу аутокефалне Цркве јесте избор првенствујућег епископа од стране Сабора (или Синода), који има пуноту црквене власти. Такво првенство има чврсте канонске основе, које потичу из епохе Васељенских сабора.

          Власт Предстојатеља у аутокефалној Помесној Цркви разликује се од власти епископа у његовој црквеној области: то је власт епископа првога међу једнакима. Он остварује своју службу првенства у сагласношћу са општецрквеном канонском традицијом, која је изражена у 34. Апостолском правилу: „Епископима сваког народа дужност је да познају првог између себе, и ништа што надилази њихову власт да не чине без његовог расуђивања: свако да чини само оно што се тиче његове епархије и места која јој припадају. Јер ће тако владати једномислије, и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Дух Свети“.

          Овлашћења Предстојатеља аутокефалне Помесне Цркве одређује Сабор (Синод) и она се фиксирају уставом. Предстојатељ аутокефалне Помесне Цркве је председавајући њеног Сабора (Синода). На тај начин, Предстојатељ нема личну власт у аутокефалној Помесној Цркви, него њоме управља саборно - у сарадњи с другим епископима.[4]

          (3) На нивоу Васељенске Цркве као заједнице аутокефалних Помесних Цркава, уједињених у једну породицу заједничким вероисповедањем, а које се налазе у узајамном светотајинском општењу, првенство се одређује у складу с традицијом свештених диптиха, и оно јесте првенство части. Та традиција има порекло у правилима Васељенских сабора (треће правило Другог васељенског сабора, двадесет осмо Четвртог васељенског сабора, тридесет шесто Шестог васељенског сабора) и потврђује се у току читаве црквене историје у актима Сабора појединих Помесних Цркава, као и у пракси литургијског помињања, у поретку свештених диптиха, Предстојатеља других Помесних Цркава које твори Предстојатељ дотичне Помесне Аутокефалне Цркве.

          Поредак диптиха се кроз историју мењао. У току првог миленијума историје Цркве првенство части припадало је римској катедри.[5] После прекида евхаристијског општења између Рима и Константинопоља средином 11. века првенство у Православној Цркви прешло је катедри следећој по реду у диптисима - Константинопољској. Од тада до данас првенство части у Православној Цркви на васељенском нивоу припада Патријарху Константинопољском као првом међу једнаким Предстојатељима Помесних Православних Цркава.

          Извор првенства части на нивоу Васељенске Цркве је канонско предање Цркве, фиксирано у свештеним диптисима које признају све Помесне Православне Цркве. Пунота садржаја првенства части на васељенском нивоу није дефинисана канонима Васељенских или Помесних сабора. Канонска правила, на којима се заснивају свештени диптиси, не дају првенствујућем (у време Васељенских сабора то је био епископ Рима) никаква пуномоћја власти у свецрквеном обиму.[6]

          Еклисиолошке деформације, које јерарху првенствујућем на васељенском нивоу приписују управну функцију, својствену првенствујућима на другим нивоима црквене организације, у полемичкој литератури другог миленијума назване су „папизам“.

          3. Због тога што је природа првенства које постоји на разним нивоима црквеног устројства (епархијском, помесном и васељенском) различита, функције првенствујућега на разним нивоима нису истоветне и не могу се преносити с нивоа на ниво.

          Преношење функције службе првенства са нивоа епархије на васељенски ниво у суштини значи признавање нарочитог вида службе - „васељенског архијереја“, који има учитељску и административну власт у читавој Васељенској Цркви. Такво признавање, које укида светотајинску једнакост епископата, доводи до појаве јурисдикције васељенског првојерарха, о којој ништа не говоре ни свештени канони, ни светоотачко предање, и чија је последица умањење или чак укидање аутокефалија Помесних Цркава.

          Са своје стране, ширење оног првенства које је својствено поглавару аутокефалне Помесне Цркве (по 34. Апостолском правилу) на васељенски ниво[7] дало би првенствујућем у Васељенској Цркви нарочита овлашћења, независна од сагласности осталих Помесних Православних Цркава. Такво преношење поимања природе првенства са помесног на васељенски ниво захтевало би, у складу с тим, и одговарајуће преношење процедуре избора првенствујућег епископа на васељенском нивоу, што би довело да тога да се наруши право првенствујуће аутокефалне Цркве да самостално бира свог Предстојатеља.

          4. Господ и Спаситељ Исус Христос упозоравао је своје ученике против властољубља (уп. Мт. 20, 25-28). Црква се увек противила наопаким представама о првенству, која су почела да продиру у црквени живот од најдревнијих времена.[8] У одлукама Сабора и делима светих мужева осуђивана је злоупотреба власти.[9]

          Првенствујући по части у Васељенској Цркви римски епископи, из перспективе Цркве од Истока, свагда су били патријарси Запада, то јест предстојатељи Западне Помесне Цркве. Ипак, још у првом миленијуму црквене историје на Западу je почела да се уобличава доктрина о нарочитој, божанског порекла, учитељској и административној власти римског епископа, која се протеже на сву Васељенску Цркву.

          Православна Црква није примила учење Римске Цркве о папском примату и божанственом пореклу власти првог епископа у Васељенској Цркви. Православни богослови свагда су настојавали на томе да је Римска Црква једна од аутокефалних Помесних Цркава и да нема права да шири своју јурисдикцију на територију других Помесних Цркава. Они су такође сматрали да првенство части римских епископа има карактер људске, а не божанствене установе.[10]

          У току другог миленијума и до данас у Православној Цркви очувана је она административна структура која је била својствена Источној Цркви првог хиљадугодишта. У оквиру те структуре свака аутокефална Помесна Црква, налазећи се у догматском, канонском и евхаристијском јединству са другим Помесним Црквама, јесте самостална у својој управи. У Православној Цркви нема и никад није ни било јединственог административног центра на васељенском нивоу.

          Насупрот овоме, на Западу је развој учења о нарочитој власти римског епископа, према коме врховна власт у Васељенској Цркви припада епископу Рима као наследнику апостола Петра и намеснику Христовом на земљи, довела до уобличења другачијег административног модела црквеног устројства са јединственим васељенским центром у Риму.[11]

          У складу са два различита модела црквеног устројства на разне начине су представљани услови каноничности црквене заједнице. У (римо)католичкој традицији обавезни услов каноничности је евхаристијско јединство ове или оне црквене заједнице с Римским престолом. У православној традицији канонском се сматра она заједница која је део аутокефалне Помесне Цркве и захваљујући томе је у евхаристијском јединству с другим канонским Помесним Црквама.

          Као што је познато, покушаји да се Цркви од Истока наметне западни модел административног уређења свагда су наилазили на отпор на православном Истоку. Тај отпор се одразио у црквеним документима[12] и полемичкој литератури која је саставни део Предања Православне Цркве.

          5. Првенство у Васељенској Православној Цркви, које је по самој својој природи првенство части, а не власти, има велики значај за православно сведочење у савременом свету.

          Цариградска патријаршијска катедра има првенство части на основу свештених диптиха, које признају све Помесне Православне Цркве. Садржина тог првенства дефинише се сагласјем Помесних Православних Цркава, које се изражава, између осталог, на свеправославним саветовањима за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве.[13]

          Остварујући своје првенство, Предстојатељ Цариградске Цркве може да иступа са иницијативама свеправославних размера, као и да се обраћа спољњем свету у име све православне пуноте, под условом да је за то опуномоћен од свих Помесних Православних Цркава.

          6. Првенство у Цркви Христовој треба да служи духовном јединству њених чланова и благоустројењу њеног живота, јер „Бог није Бог нереда, него мира“ (1. Кор. 14, 33). Служење првенствујућег у Цркви, туђе световном властољубљу, има за циљ „сазидање тијела Христова (...) да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава - Христос, од Кога је све тијело (...) тако да један другог потпомаже по мери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави“ (Еф. 4, 12-16). 

НАПОМЕНЕ:

          1. Која у себе укључује избор, рукополагање и рецепцију од стране Цркве.

          2. Ep. 69.8, PL 4, 406A (у руском преводу Посланица 54).

          3. По правилу, првенствујући епископ је на челу главне (првенствујуће) катедре на канонској територији одговарајуће Цркве.

          4. У састав аутокефалних Помесних Цркава могу да улазе сложене црквене заједнице, на пример у Руској Православној Цркви постоје аутономне Цркве и Цркве са самоуправом, митрополитске области, егзархати и митрополије. Свака од њих има своје облике првенства, које дефинише Помесни Сабор и које имају свој израз у црквеном уставу.

          5. О првенству части Римске катедре и другом месту Константинопољске катедре говори се у трећем правилу Другог васељенског сабора: „Константинопољски епископ да има првенство части после епископа Рима, зато што је тај град (Цариград, нап. прев.) нови Рим“. У 28. правилу Четвртог васељенског сабора прецизира се горепоменуто правило и указује се канонски узрок првенства части Рима и Цариграда: „Престолу древнога Рима оци су како доликује дали преимућства: јер је то царски град. Следујући тој побуди, и сто педесет богољубљених епископа дадоше подједнака преимућства најсветијем престолу новога Рима, праведно расудивши да град који је добио част да буде град цара и синклита, и има иста права као и стари царски Рим, и у делима црквеним треба да буде узвеличан као и онај, и да буде други после њега“.

          6. Постоје правила која се у полемичкој литератури користе да би се канонски утемељили судски прерогативи првенствујуће Римске катедре: то су 4. и 5. правило Сардичког сабора (343. године). Међутим, у овим правилима није реч о томе да се права Римске катедре да прима апелације односе на сву Васељенску Цркву. Из канонског кодекса познато је да та права чак ни на Западу нису безгранична. Још је Картагински сабор 256. године, под предстојатељством Светог Кипријана на претензије Рима на првенство, изразио следећи став о односима међу епископима: „Нико од нас не сме себе да чини епископом свих епископа, или да тиранским претњама приморава своје колеге да му се нужно потчине, зато што сваки епископ у складу са својом снагом и влашћу има право свог сопственог избора, и као што не могу да му суде други, тако и он не може да суди другима; него ћемо сви чекати суд Господа нашега Исуса Христа, Који једини има власт да нас постави на управу Своје Цркве и да суди о делима нашим“ (Sententiae episcoporum, PL 3, 1085C; 1053A-1054A).

          О томе говори такође Посланица Афричког сабора Келестину, папи римском (424. године), која се укључује у сва ауторитетна издања канонског корпуса - рецимо, у Књигу правила, у саставу канона Картагинског сабора. У тој посланици Сабор одбија право Римског папе да прима апелације на судске одлуке Сабора епископа афричких: „Молимо вас, господине брате, да унапред не пуштате тек тако пред себе оне који олако одлазе од нас, и да не примате у општење оне које ми одлучисмо...“ 118. правило Картагинског сабора садржи у себи забрану апелације на Цркве с оне стране мора, што у сваком случају подразумева и Рим: „Ко се, одлучен од црквеног општења у Африци, прокраде у прекоморске земље, да би био примљен у општење, да се извргне из клира“.

          7. Као што је познато, нема ниједног канона који ту праксу дозвољава.

          8. Још у апостолска времена, свети апостол Јован Богослов осудио је Диотрефа који је волео првенство (3. Јн, 1, 9).

          9. Тако је Трећи васељенски сабор, чувајући право Кипарске Цркве на самосталну управу, у свом осмом правилу одредио: „Који началствују у светим Кипарским Црквама да имају слободу, без ичијих претензија према њима и без притисака на њих, по правилима светих отаца и по древноме обичају, да сами савршавају постављање најпобожнијих епископа. То да се држи и у другим областима и свуда по епархијама: да нико од најбогољубљенијих епископа не простире власт на другу епархију, која је пре или од почетка била под руком његовом или његових претходника. Али ако је неко простро и насилно неку епархију себи потчинио, да је врати: да не преступа правила отаца, да се под видом свештенодејства не поткраде надменост власти од овога света; и да не изгубимо, мало по мало, и неприметно, ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, ослободитељ свих људи“.

          10. Тако је у 13. веку Свети Герман Цариградски писао: „Постоји пет патријаршија са границама за сваку од њих одређеним; међутим, у последња времена међу њима се појавила схизма чији је почетак био у дрској руци што је тражила надмоћ и господарење у Цркви (реч је о римском папи, нап. прев.). Глава Цркве је Христос, и свако ко покушава да се домогне господарења противи се Његовом учењу (цит. према: Соколов И.И. Лекције из историје Источне Грчке Цркве, Санкт Петербург, 2005, стр. 129).

          У 14. веку Нил Кавасила, архиепископ солунски, писао је о првенству римског епископа: „Папа заиста има две привилегије: он је епископ Рима... и он је први (по части) међу епископима. Од Петра је добио римску катедру, док је првенство (по части) добио много касније од блажених Отаца и побожних царева само зато да би у црквеним пословима владао поредак“ (De primatu papae, PG 149, 701 CD).

          Најсветији патријарх цариградски Вартоломеј изјављује: „Сви ми, православни (...) убеђени смо да је у првом миленијуму постојања Цркве, у време неподељене Цркве, било признато првенство епископа Рима, папе. Ипак, то је првенство било почасно, из љубави, а није било јуридичка власт над читавом хришћанском Црквом. Другим речима, према нашем богословљу, то је првенство - људског порекла, које је било успостављено зато да Црква има главу и видљиви центар“ (са конференције пред бугарским средствима јавног информисања новембра 2007. године).

          11.Разлике у црквеној организацији Римокатоличке и Православне Цркве могу се уочавати не само на васељенском, него и на помесном и епархијском нивоу.

          12.У Окружној посланици 1848, источни патријарси осуђују претварање првенства части римских епископа у господарење над свом Васељенском Црквом: „Првенство... су они из братског односа и јерархијског преимућства претворили у - господарење“ (п. 13). Достојанство Римске цркве, вели се у Посланици, „није у господарењу и старешинству које ни сам Петар никад није добио, - него у братском старешовању у Васељенској Цркви и предности која је папама дата због познатости и древности њиховог града“(п. 13).

          13.Види, на пример, Одлуку Четвртог свеправославног саветовања (1968), п. 6, 7; Препоруку Свеправославних предсаборских саветовања (1986), стр. 2, 13.
          Светосавље
 
Категорије:
Святая Русь