ШТА ЈЕ ТО КАРУЉА?

Karulja

Они који тамо живе се са великим трпљењем пењу и силазе, трпе Господа ради, да задобију вечни живот!...» - тако је о Каруљи написао Василије Григоријевич-Барски.

«Одатле, пола сата хода на исток, налази се треће место са скитовима названо Каруља.

Пут који води до њега је суров и страшан, какав на свом путовању још нисам видео, јер треба се око четврт часа пењати рукама и ногама, измедју ужасних камених провалија, изнад мора, које се одсијава доле, срце трепери и човек који се пење много пази да се не оклизне и не падне у провалију.

Они који тамо живе се са великим трпљењем пењу и силазе, трпе Господа ради, да задобију вечни живот!...» - тако је о Каруљи написао Василије Григоријевич-Барски.

image



Али ми долазимо до Каруље другим путем а не тим којим је ишао Барски. Он је ишао од скита свете Ане, а ми пролазимо Малу Ану, и долазимо до мале бетонске избочине на пристаништу. Овде се заустављају бродови који плове из Дафне у Кавсокаливију. Ово пристаниште је заједничко за Каруљу и Катунак. Прошле године смо ступили на ту може се рећи легендарну земљу, о којој смо слушали много прича, нелишених неког наступа маште.

image

Отац Стефан Каруљски




Тада нас је на скоро самом пристаништу дочекао неки чудан монах. Посебно чудјење је изазвала његова одећа. Обично становници Свете Горе када путују задену крајеве подрјасника за појас, јер је на неким местима веома лако саплести се о одећу и пасти у неку провалију. Тешко је било видети да ли је тај монах имао подрјасник, јер су му доле вириле спортске ногавице које у Русији због нечега називају тренеркама. И плус поврх свега његов изглед је био потпуно необавезан.

Он је стајао поред нас и некако се мешкољио, прекидајући паузу неким узвицима. Ми се нисмо одмах досетили да је пред нама познати архимандрит Стефан, кога су каруљски становници прозвали «папа-краљ». Тај назив се прочуо због смутних пророштава оца Стефана да ће он бити краљ Србије, и за њим ће или летети авионом или пловити подморницом. Томе разуме се нико не верује, иако оца Стефана поштују због његових предјашњих подвига који нису плод маште. Он, отац Стефан је главни каруљски дугогодишњи становник.

Ретко ко може вероватно тачно да каже колико је он овде провео година. Још је теже одредити његове старосне године. А монаси не воле непотребна питања. И зато тешко ко може да каже колико он има година. Али вероватно има доста пошто је данашњи патријарх Павле био дјакон код оца Стефана у Србији. И још се за оца Стефана зна да је служио у четничкој војсци, а то је било пре више од педесет година.

Коначно смо схватили ко је пред нама због његовог високог раста и дугој седој коси. Кажу да је био веома снажан у младости. Таквим смо га видели на фотографијама, таквим су нам га описивали разни светогорски приповедачи. Ускоро је разјашњен и узрок старчеве растројености. Три дана пре нашег доласка потпуно је изгорела његова келија заједно са црквом и великом библиотеком. Познато је да је отац Стефан донео у своју келију главу Никодима Каруљског и не зна се да ли је она остала после пожара.

То ће нам објаснити касније. Као и то, да је пре оца Стефана у изгорелој келији живео отац Софроније (Сахаров) - познати аутор књиге о преподобном Силуану. Касније ћемо срести «папу-краља» на броду који је пловио у Дафни где је кренуо како би напустио Свету Гору, али га је вратио један млади српски Каруљац. На броду је отац Стефан био у центру пажње, и велики број путника медју којима и странци хрлили су к њему. И свима је показивао фотографију из календара на којој су се видели српски војници и о томе би кратко прокоментарисао на српском језику. Помислили смо да започиње своју мисију у Србији, коју није остварио те године, већ следеће после поновљеног пожара који је запечатио све градјевинске напоре.

image image

Otac Stefan Srbin Karuljski (кликни на слику за већу)



После одласка довољно брзо је стигла вест да је «папа-краљ» обучио у Србији једног тамошњег епископа с применом физичких средстава. Вероватно је епископ имао потребу за датом лекцијом. Завршавајући причу о «папи-краљу» желимо наравно да приметимо да његово понашање и његове приче изазивају дивљење и осмех, али не треба заборавити да је медју Каруљцима то подвижник са највећим стажем, и житељи слободног каруљског братства очекују његов неизбежан повратак нимало у то не сумњајући. И без обзира на било какве испаде Каруљци га сматрају подвижником.

А то је Богу познато а не нама грешнима. Истина, касније сам сазнао да отац Стефан болује од склерозе, болести распрострањене у свету, и не треба се надати његовом повратку из српског манастира где живи под надзором својих родјака-монахиња. Ми у време та два сусрета нисмо успели да поразговарамо са оцем Стефаном, да ли због тога што српски подвижник није знао српски језик, или због тајанственог одсуства жеље за тим. Желим још да додам да се за многе светогорске монахе сматрало да су у прелести ... Када смо дошли овога пута очекивала нас је тужна вест која нас је још више огорчила: изгорела је једна од најбољих цркава на Светој Гори - црква светог Инокентија Иркутског с помоћним олтарем посвећеним преподобном Давиду Солунском. Ово је келија оца Симеона. Приликом другог доласка срели смо га још у Дафни.

Као и увек, дошло је до радосног упознавања. Ја сам се већ минимално четири пута упознавао са оцем Симеоном, и сваки пут би ме испитивао са великим интересовањем. То је очигледно карактеристика свих Светогораца. Због њхивог одмереног живота и уопште малом броју поклоника из Русије, они могу да вас забораве, и када поново додјете кроз годину дана, тешко вас се сете и то не увек успешно. То није ни близу тактичне лукавости већ пре свега сведочи о њиховој одвојености од света. Иако може да буде у питању и претерани умотр због мало спавања. Поново пловимо поред стрмих литица на којима су прилепљене издалека једва приметне мале каруљске келије.

Пре сто година овде је такодје пловио један брод, са чијег прамца је један руски монах са дивљењем гледао на те келије. Поред је стајао Немац, који се чак није ни чудио, већ просто није веровао да ту станују људи. Зар се може живети у таквој келији над провалијом? Очигледно је руски монах знао немачки и започео је дискусију с њим, убедјујући га да тамо живе прави монаси. И одједном је њихова дискусија била разрешена на необичан начин, из једних вратанаца се напољу појавила седокоса глава подвижника, украшена дугом белом брадом. Немац је био поражен.

image

У храму светог

Инокентија Иркутског


Помажемо оцу Симеону да натовари многобројне пакете за Каруљце и разговарамо о томе да прошле године нисмо ни ушли у 1ту цркву, а други пут, коме се увек надамо, Бог није отворио. Ту цркву је изградио познати подвижник схимонах Инокентије Сибирјаков, бивши сибирски трговац златом, који се упокојио 1901. године. Он је пружио велику помоћ приликом изградње Андрејевске цркве, која је завршена годину дана пре смрти оца Инокентија. Описи скита нам говоре и о гробу тог оца поред скита. Може се замислити и лепота каруљске цркве. Сада се може само замислити.

Затим се у тој келији подвизавао други познати подвижник - отац Партеније. И о њему, авај, можемо да се само мало присетимо. Како је време и нерад прогутало много тога ...А то житије, завршено на једином месту на свету где се не радјају већ само умиру, без сумње би могло да украси Светогорски Патерик. Познато је само да је он био велики кнез2 и према његовом сопственом сећању, играо се у детињству са будућим грчким краљем Георгом ИИ. Многи светогорски монаси су осећали како је од њега долазило благоухање ... Само две чињенице ...А шта је измедју њих?

..Може се само нагадјати: смирење, добровољно сиромаштво и многи подвизи. «Када ми је отворио вратанца своје келије, угледао сам га пред собом као симбол победе над овоземаљском славом и сујетом. Аристократска, благородна фигура, одевена у поцепану расу» (Архимандрит Херувим «Из удела Мајке Божије»). После оца Партенија у тој келији се подвизавао отац Симеон, а затим јеромонах Серафим родом с Далеког Истока, чији ученик је био и отац Симеон, који данас преживљава такву трагедију.

image

Чесна главастарца Теодосија


Пењемо се даље и доспевамо у келију о.Х. Када смо први пут долазили нисмо га ту затекли, али сада је ту. Прима нас с радошћу. У његовој келији нас очекује радосно откриће. Угледали смо главу познатог каруљског старца - схиархимандрита Теодосија, бившег предавача Казањске духовне академије, који је дошао на Свету Гору крајем 80-их година ЏИЏ века и отишао ка Господу 1938. године.

Отац Х. нам дозвољава да фотографишемо старчев напрсни крст са честицом Животворног Крста Господњег, и чесну главу тог подвижника. О.Х. је један од најстаријих житеља тог скита, сам је добар фотограф и још и једини сакупљач историјских чињеница о Каруљи. Он је овде провео више од 20 година. Кажу да је некад био полицајац, чувао је председника, и ево сада је на Каруљи. Пламено воли свој народ - Грке, или тачније Јелине како их назива. Али та љубав према свом народу, који је велик према својим заслугама, не умањује у његовим очима и друге народе, већ се као вода из препуњеног суда излива напоље и напаја све који га окружују.

Овај схимонах воли Русе: а како да их не воли, кад је још недавно практично цела Каруља била руска и фотографије многих њених представника се вероватно чувају негде у његовим архивама. Он има много пријатеља у Русији, и после упознавања са оцем Х. треба да испунимо дуг љубави: да развеземо пакете у Даниловски манастир, у Лавру. Помислите само да је он четири пута био на Соловкама (да се ми постидимо), и био је практично свуда у Русији, чак и у Иркутску и на Далеком Истоку. Да ...А учени монаси оспоравају и укоравају грчки национализам, данашњи и предјашњи. Он заиста има своје место и не мали снагу, и с том штетном појавом ћемо се још срести овде, на Светој Гори ...Али ствар је очигледно пре свега у благочестивости, и ни у чему другом.

У келији о.Х. пре њега се спасавао дивни старац, молитвеник, отац Нил - «стари руски исихаста који уопште није знао грчки језик», - тако је о њему написао архимандрит Херувим. Идемо даље. Ево и саме келије старца Теодосија. Овде се налази црква Свете Тројице. Прошле године смо срећно дошли на васкршњу Литургију, која се поклопила са празником преп. Серафима Саровског. Служили су наши руски оци, који су тамо привремено боравили. Прилазећи ка тој келији, невољно се подсећаш речи из књиге Мајевског, које су се урезале у чудновату и јогунасту, често непокорну људско сећање, које нам понекад доноси неочекивану радост. Ти старчеви описи нам откривају све што може и треба да буде откривено: «Иза вратанаца су се чули старачки кораци, зашкрипао је одшкринут засун - и потом са позадином мрачног четвороугаоника отворених врата, појавило се пред нама предивно лице старца-пустињака, једно од најлепших људских ликова које сам некада могао да видим у животу ...Оно је било чисто, отворено, обасуто белим као овца власима. Са истом таквом белом брадом, која је падала на стару монашку расу. Али оно што је било најлепше и најочаравајуће на том светлом старачком лицу су биле светле и јасне очи, којима као да је грлио и привлачио к себи свакога ко му се приближавао. Привлачан је био и његов добар, дечје нежан осмех, који као да је озаривао све около неком неовдашњом тихом светлошћу, која није имала ништа заједничко са сунчевом светлошћу, дарежљиво се изливајући на предивну светогорску природу».

Келија оца Теодосија је у периоду његовог живота на Каруљи постала као локални центар. Ко год би посетио ова места, обавезно је остављао опис свог сусрета са оцем Теодосијем. Био то писац Зајцев или унијатски монах. Али нажалост, ти описи мало шта говоре о оцу Теодосију. Отац Теодосије је родјен 1869. године у Саратовској губернији, у земљорадничкој породици. По завршеном учењу у сеоској школи Василије (тако му је било мисрко име) је позван у духовну школу на државни рачун. Од тог момента почиње пут, којим су прошли многи образовани руски јерарси, који потичу из земљоирадничјих породица. Старац је завршио своје образовање у Казањској духовној академији. Затим је пет година био инспектор у Вологодској семинарији, после чега је напустио свет и отишао на Свету Гору. Ту је почело друго озбиљно и дуготрајно учење. Старац је причао своме ученику, схимонаху Никодиму, о својој борби само са једном страшћу - гневом. На Светој Гори је отац Теодосије (тада још Теофан) пошао путем руског келијског монаштва и ступио је у познату келију светог Николаја, овде названу Белозерка.

Ту је проживео три године, неуморно се борећи са својом страсти - гневом, и увидео је да није могао да је победи. И старац се тада упутио код познатог подвижника тог времена јеросхидјакона Лукијана, који је живео у келији близу Пантелејмоновог манастира. Тај дјакон, познат у Пантелејмоновом манастиру као сликар, ученик духовника Јеронима, био је достојан таквог избора јер је био веома суров по карактеру, и послушање је за њега био најбољи начин да задобије смирење. Будући Каруљац се трудио да све истрпи, али је понекад упадао у униније и слушао следеће: «Зашто си клонуо духом». Будући старац је успео да издржи само пола године. Даље је његов пут водио у отшелничка места на Капсалу. Овде је водио прави отшелнички живот, јео је мало супе са суварцима и тиховао. Али када би се по обичају сакрио од посетилаца, одједном би кроз врата чуо речи јеромонаха из андрејевског скита: «Нећеш ти остати седећи у свом безмолвију - где је твоја љубав према ближњима?». Отац Теодосије се замислио. Одлучио је да савлада тај пут којим није могао да продје - поново се вратио код оца Лукијана. Али овога пута је издржао само пола године. Трудио се да све истрпи, али није издржао: «лечих Вавилон и не исцелих се» - говорио је његов старац. Старац је био очајан: схватио је да не може да издржи истинско послушање и одлучио је да проба живот у општежићу, који представља први степен у отшелничком животу. Организовао је на Капсали нешто слично малом скиту кога су чинила тројица монаха, који су сваке недеље бирали из своје средине најстаријег и слушали га као игумана.

Али самостално оформљен скит се брзо развијао. И подвижник је одлучио да води самосталан живот по-отшелнички, прибегавајући к духовним саветима стараца. Један од таквих стараца, којима се обраћао отац Теодосије, био је јеросхимонах, по имену такодје Теодосије (+25.мај 1903.г), који је достојан да украси историју Свете Горе не само својим пореклом, већ и својим монашким животом. Тај отац Теодосије је био Грузин и живео је у грузијској келији апостола и јевандјелисте Јована Богослова у Иверском манастиру. У свету је био кнез Теодор Георгијевич Еристов. Његов род је још у древној историји пуно даровао Свету Гору. У време преподобног Атанасија, његови послушници су били познати Грузини, који су још за његова живота основали Иверски манастир. Први је био монах Јован (Варасваче), познати пуковник иверског цара Давида Куропата, други његов син, у монаштву Јефтимије, и коначно трећи - кнез Торникије, из чијег рода потиче и грузијски монах. Кнез Торникије је ушао у историју Свете Горе по томе што је по наредби грчке царице и по благослову преподобног Атанасија био принудјен да расу замени са ратном опремом и поново постане привремено пуковник3 . Али победа је била остварена, и кнез се поново вратио у манастир, где је и завршио своје овоземаљско странствовање.

Његов далеки потомак, старац, познати духовник грузинског братства, завршио је свој животни пут поред Иверског манастира. Наш јеромонах Теофан је проживео на Капсали, учећи се неколико година код стараца, будући принудјен да често мења келије. Једном је чуо да се у скиту Василија Великог, где је Пајсије Величковски започео свој монашки пут, налази старац, који је веома напредовао у непрекидној молитви. Ускоро се руски монах преселио на Катунаки и пронашао великог учитеља молитве исихаста Калиника. Отац Теодосије је на Каруљи завршио своје странствовање по светогорским келијама. Овде му је било судјено да проживи доста дуго, до саме смрти. Преселио се на Каруљу 1914. године, а отишао ка Господу 2. октобра 1937. године. Келија свете Тројице је била изградјена од новца који је добијен од игумана Пантелејмоновог манастира Мисаила. Други помоћни олтар је посвећен Покрову Мајке Божије. По молби приложника такодје се посебно празновао дан преп. Сергеја Радоњешког и преп. Атанасија Атонског 5 јула. Келију је 1917. године освештао познати светогорски отшелник, о коме ћу надам се успети нешто да испричам на другом месту. Очигледно је да је период спорова о Имену Божијем затекао оца Теодосија на Катунакама. Он је морао да одигра велику улогу у тим споровима.

Заправо, он је упознао старца - безмолвника Калиника, са постојањем тих спорова. Отац Калиник је написао велики рад на тему тих спорова, који се по предању веома свидео нашем цару. Ни ја, ни моји сапутници нисмо имали прилике да читамо радове оца Теодосија по питању спорова о Имену Божијем, али знамо да му је била додељена повеља од стране Светог Синода и као благослов је добио на поклон икону Свемилостивог Спаситеља. Али имали смо прилике да држимо у рукама књигу коју је написао у одбрану старог календара. Она се зове: «Учење Православне Цркве о Светом Предању и њен однос према новом календару». Аутор није назначен, али је написано да су је саставили светогорски ревнитељи благочестивости. Хвала оцу Теодосију.

image

Kelija Roždenstva Hristova



После оца Теодосија овде се подвизавао и његов ученик Никодим, такодје познати руски старац, који је посебно поштован у руској емиграцији. Мајевски описује свог путоводју, који му је указао на пут ка старцу, још као младом, као «што коза скаче с камена на камен». Али прошле су године у подвигу и молитви, и он сам је постао познати старац, коме су се за савет и помоћ обраћали многи амерички јерарси.

Крај овог светог старца описује Павле Рак у својој књизи «Приближавање к Светој Гори». Бог му је на крају живота даровао болести, које је старац примао као благодат. Старац је све заборавио: и своју далеку прошлост у Русији, и много тога из свог предјашњег светогорског живота, и чак и све молитве, тако да је за њега остала само једна молитва: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». И те речи су му биле потпуно довољне. То је наук и за нас који се надамо да ћемо бити услишени у свом многоглаголању.

image

Спуштање до Каруље



Даље Каруља постаје права Каруља, која нам је позната по многим описима. По целом путу који је отац Херувим назвао «московска улица» протежу се ланци. Без њих би ходати овде било веома опасно вероватно и искусним алпинистима. По ланцима овде може да продје свако, и описани «свакакви ужаси» се благо речено преувеличавају. Може се пасти само ако се испусти ланац из руку. И поред тога, домаћин келије, у коју нас је «проспект» довео, монах Пахомије, завршио је свој овоземаљски пут управо на тај начин - његово тело су извадили из мора.

Разуме се, нико не зна шта се заиста десило. Било је то пре двадесет година, и очигледно је да је ова келија од тада пуста. Чини се да нема ниједног угла у њој који није подложан рушењу. Кажу да је «време најбољи лекар», али је оно и најбољи рушитељ. Каруља која је опустела у периоду опадања светогорског монаштва у ЏЏ веку данас се постепено испуњава монасима и онима који трагају за монашким животом. Можда ћемо једном срести житеља келије Христовог Родјења. «Московска улица» нас доводи у келију Србина - схимонаха С., који је постао наш добар познаник.

Ево велике српске заставе - одмах се запажа да се овде поштује славна историја словенских народа. Не тако давно овде се подвизавао Датчанин - јеромонах Антоније, који је саставио по садржају ретку књигу «Житија светогорских подвижника благочестивости ЏИЏ века». Они, који сматрају да су прошла времена великих подвижника, може да прочита у овој књизи житија јеросхимонаха Арсенија, Хадзи-Георгија, Пахомија-Србина и других, који по својим подвизима ништа не заостају за древним Светогорцима. Тако да није ствар у томе да нису та времена, већ у томе да ми нисмо ти.

Да би видели шта је то Света Гора и прошли век, отворимо књигу монаха Всеволода Филипјева: «Када је у Словачкој успостављена совјетска власт, он (јеромонах Сава, бивши житељ Дзорданвилског манастира) је морао да прими на себе подвиг јуродства. Током три месеца ништа није јео, сем Светих Тајни, које је свакодневно употребљавао после Литургије. Потом је ослабио пост, али ипак током последње три године свог живота није јео чак ни хлеб нити је пио чај, већ се хранио само несољеним бареним кромпиром, и то не свакодневно, него на сваких пет дана».

Тако да је филозофирање о савременом слабом човеку - лукавство, које нас чини житељима овоземаљских удобности, чији удео је трулеж и пролазност, а не житељима, иако будућих, вечних небеских обитељи. На самим вратима келије дочекују нас две лобање - остаци оних који су се овде раније подвизавали. То је подсећање на смрт, које је потребно и монаху и мирјанину. На једној од њих се још може прочитати и име - Јосиф. Тада ми оно ништа није говорило. Глава, остаци који се овде могу доста видети на Светој Гори. О.С. такодје ништа није могао да каже о свом претходнику. Али пре једно годину дана отворио сам новине «Московски спискови». И прочитао сам кратак чланак овде већ упокојеног Красовског, који је био потписан са «Путник». Овај чланак је постао значајан за друге књиге које су написане о Светој Гори. Није важно што је аутор неправилно написао име Каруља и из неког разлога уместо «а» написао «о». Каква сам само извртања те речи имао прилике да сретнем у литератури. И Куруља, и Каруле. Очигледно је то место постало толико легендарно, да је његово име постало тема фоклорног стваралаштва. Саветник тог чланка, Красовски је био очаран Каруљом. «То су дивљи људи, по европском изгледу, то су велики подвижници, по данашњем погледу на свет, то су свети филозофи, по мом мишљењу, који скоро не опште са светом. Ја сам први од «интелигентних» одлучио да опробам то акробатско путовање и био сам у потпуности наградјен за њега тим дубоким, неизбрисивим утисцима, који су на мене оставили природа и људи».

Он је обилазио све локалне манастире, којих је избројао тринаест, и поред тога је сазнао да се на тешко доступним местима налази још толико, обишао је све подвижнике и толико се зближио са њима, да су му они испричали све локалне каруљске тајне. Дописник, који је у потпуности изгубио лик интелигентног човека, желео је да остане овде неколико недеља, али није могао - пожуривали су га, и смутио га је недостатак средстава, који је по мом мишљењу учинио његов боравак немогућим. Тако се једном дописник прикрао поред капијице поред које смо се зауставили. И то се није прикрао из неке лукавости или предострожности, већ зато што је трчао бос.

Хтео је да види каруљски тунел којим је стизала храна. Провирио је кроз отворена врата и подарио свету једно од најбољих описа светогорских подвижника ...Угледао је седокосог старца, који је седео урету на таблицем окренутим ка прозору. Старац се брижљиво спремао за трпезу. То је био отац Јосиф, о коме је рекло би се време прогутало сва сведочанства. На столу су пред старцем стајале три чаше: његова трпеза се састојала из три јела. «Усредсредјено је посматрао у средњу зделицу, у којој је пливао суварак. Пробао је да ли је омеканио. Био је задовољан.

Устао је са малог табурета на коме је седео, протегао се свом дужином; његово и без тога строго, исцрпљено лице, са упалим образима и слабом брадом, изгледало је још строжије, а очи су сијале у набораним очним дупљама...Прекрстио се и почео да изговара обично молитвено правило пре јела, завршио је, благословио трпезу и већ се спремао да седне на свој табурет...». Када се испоставило да није сам - Иполит Фјодорович је напустио своје осматрачко место. Старац је најпре неизрециво зачудио како је ту могао да се створи човек, а потом се страшно обрадовао јер су гости овде јако ретки. «Тако сад ме позовите да нешто поједем», - предложио је Иполит Фјодорович. «Добро, изволите, ево седите на коју клупу, а ја ћу стајати. Само ручак је мој овдашњи карусљски» - одговорио је старац. Посетилац је погледао у прву чашу од тикве. У њој су биле две смокве, очишћене од трња, и нису биле веће од грчког ораха. Погледао је у другу чашу и у њој је био растворен суварак. А треће јело се ни по чему није разликовало од другог, само што је суварак тек недавно стављен у воду те није успео да се размекша. Смокве су биле слатке и то превише, а суварци као суварци. Ражани. Само ...»Што нисте посолили суварке?» - упитао је истраживач каруљског живота. «Да, соли нема, сва је изашла.

А ја сам се навикао и без соли. Суварак са смоквом је веома укусан, као са шећером». А том старцу који је држао такву каруљску дијету је тада било 87 година. И лечио се од грехова таквом дијетом овде на Каруљи око 30 година. Ето то је био схимонах Јосиф, пореклом донски козак. «Обрадовао ми се отац Јосиф: надавао ми је крстиће од чемпресовог дрвета које је својеручно направио, као и кашике од веома јаког маслиновог дрвета ручне израде», - завршава своју причу о поести старцу дописник московских новина. И како то обично бива, када сретнеш човека коме је заиста потребна помоћ, нема се довољно новца. Иполит Фјодорович је могао старцу да да само пола рубље (педесет копејки), као уосталом и осталим житељима Каруље. И сви су били неизрециво радосни: можда ће купити уље за кандило које је у том моменту нестало у целој Каруљи. Та мала епизода се десила на том истом месту пре сто година. Наравно отац С. данас има много бољи намештај: могу да седне двоје или чак четворо људи и да нико не мора да устане. Пуно сати проводимо у разговору са оцем С.

На зидовима његове келије окачен је велики број икона. Он скупља сва знамења данашњег времена. Код њега се могу наћи репродукције свих чудотворних икона данашњег времена. Дуг разговор о последњим временима ... Даље нас пут води навише у келију великомученика Георгија - најстарију каруљску келију. «Тамо је изградјена мала црква посвећена великомученику Георгију, и три келијице од неких добродетељних српских пустиножитеља, који су тамо живели. У време мог странствовања, ту су живели Грци, и било је то место трепетног и подвижничког живота, било их је тројица, један јеромонах, други монах, и трећи црноризац, живели су од нешто мало рукодеље, а више од милостиње због неприступачности њиховог места». Али нисмо ни дошли до келије великомученика Георгија, већ смо скренули на десно и пели се већом стрмином у Иверску келију.

Овде су некада живела два руска монаха: Александар и његов ученик Андреј. Када је умро старац, подвижник узвишеног духовног живота, његов ученик је упао у прелест и само што није погинуо. Једном су га нашли распамећеног и тек му се кратко пре смрти вратила памет и све је испричао. Јавио му се «Христос», отшелник му се поклонио до земље и угледао је јареће ноге. Демон се смејао и ушао је у њега кроз уста. То је прича из каруљског предања и ми смо је чули неколико пута. Ту причу описује и Павле Рак у својој книзи. Та келија је тешка за живот, и ако се други разместе на малим равним плочама, онда она подсећа на собицу око које је стрмина. Ако у обичном окружењу има оних који се спасавају у затворништву, онда су овде сви у некој мери затворници. Ако чак и нешто јако пожелиш, нећеш се баш често пењати у суседну келију. Ако чак можеш да купиш нешто у Дафни, онда ћеш најпре размислити како ћеш то довучеш по литици. Враћамо се назад и савладавши неколико метара тешког успона стижемо до срца Каруље - Георгијевске келије.

Сада имамо времена да мало одахнемо. Одмарајући, присећам се да је Каруља била руска почетком века а и после револуције. У то време је на Каруљи било 40 житеља! Данас се Каруља опет пуни монасима. Али колико их овде има? Па десетак. А тада их је било четрдесет ...Каруља се сматрала најсуровијим местом на Светој Гори. Јер је још после потопа остала стена широка петнаест хвата а висока два или три пута више, на којој је мало места поравнато са великим трудом, на коме стоји црква са келијама. Тако да тамо пију кишнцу и хране се неким дивљим купусом која природно радја у каменим развалинама.

То место је најтише и најтоплије. Иако се налази одмах изнад мора, одатле нема пута ка мору, нити обале, већ само пећине и страшне провалије и високе стене...». Да, овде уопште нема пута ка мору, већ је то литица, и с мора таква келија изгледа као ластавичино гнездо које се незнано како прилепило за стену. Зид келије је тесно припијен за стену, тако да постоји само узан пролаз, који води на сам крај Каруље. И одатле стазица води на Катунаки кроз келију Даниелев, како је зову Каруљци. У зиду тог малог пролаза налази се прозорчић мале каруљске костурнице. Чији часни остаци су тамо чувају? Отварамо врата и улазимо у порту цркве где расте неколико дрвећа. Гигантска алоја или њој слична нека биљка. Према Барском, поред цркве су се налазиле три келије, које су изградили неки «добродетељни српски пустиножитељи». Али сам путник је већ затекао Грке, «место трепетног живота».

Поред гробнице појемо вечан помен схимонасима Варсонуфију, Пајсију, Зосими, Инокентију и Никону. Имамо нешто мало података само о последњем. Мало, али веома вердних података.

image

Јеромонах Никон



Јеромонах Никон је био царски генерал, кажу чак адјутант Његовог Величанства. Последња граница тог официра коју је бранио била је овде на грчкој земљи. Овде је последње место његовог служења, последње утврдјење којим је командовао. По каруљском предању њега је долазио да саветује, тачније пловио је подморницом један буграски генерал. Војском је командовао наш генерал такодје достојан. Доспела ми је у руке мала књижица са житијем схимонаха Тихона, чији ученик је био целом свету познат старац Пајсије.

Тако из житија старца Тихона сазнајемо да се он петнаест година подвизавао у пећини на Каруљи и недељом је одлазио да се причешћује у келију која се налазила изнад његове пећине. Да такво братство је овде живело. Кидамо махуне са дрвета, које се разгранало поред келије - неко нам је објаснио да су то акриди. Покушавамо да жваћемо - могу да се једу. Али сада долази оно најважније - отварамо цркву и поклањамо се њеним светим иконама. Који све старци нису долазили у ову каруљску цркву, коју је још описао Барски. О томе, ко је све овде служио Свету Евхаристију желим да опишем речима архимандрита Херувима, који га је затекао живог. Опростите за подужи цитат, али је вероватно мало оних који се неће расплакати читајући ову малу епизоду: «Затим сам пошао у исихастирион руског аскете Никона.

Отворила су се врата, и угледао сам његов изузетан лик. Он је први направио поклон и рекао нешто на руском. Слушао сам га ништа не разумевајући, гледао сам га и дивио сам се. Ето, - размишљао сам - небески човек, који се још налази на земљи! Колико пута бисмо желели да се у животу сретнемо са таквим људима! Верујем да и најтврдје срце испуњено овоземаљским помислима не може а да не остане неузнемирено и равнодушно пред величанственошћу коју одају дивљина тог места и мир, безметежност тих људи: оно открива, смекшава, милује ...

Када сам га замолио за неки суд, да бих му ставио мало слатког од дуње, које смо обично кували, он је одбио. Медјутим попустио је, када сам почео да инсистирам. Отишао је и донео ми глинени тањир. На први поглед се могло приметити да ју је користио више пута. Јасно су се видели остаци хране! У првом моменту сам се запитао да ли се на њега може ставити слатко. Медјутим старац је увидео моју збуњеност, осмехнуо се и рекао натуцајући на грчком: - Ја сам пустињак, пустињак ја. Ставио сам слатко на ту за нас обичне људе одбојну тацну.

Био сам зачудјен строгошћу, и потчињеношћу духу тела и осећања старог аскете. Ко зна, како ће искористити то слатко ... Можда, као древне аскете, који су сипали воду у храну како би иста изгубила свој укус, те да се тако не би насладјивали.

image

У средини фотографије види се каруља


У једном налету сам се спустио, како бих се ухватио за његов подрјасник, целивао његове ноге, медјутим он је то успео пре мене. Једним неприметним покретом нашао се испред мене на коленима са главом до земље. Чуо сам како је у том положају шапутао: «Благодарим. Благодарим ...». Био је то незаборавни пустињак - виши официр руске војске, који је познавао неколико језика, свестрано образовани отац Никон». Отац Никон је отишао ка Господу 1963. године ...Последњих година су у келији живели разни житељи из Русије. Успео сам да се упознам са схимонахом Јованом. Доста времена сам провео с њим у разговору за столом поред велике алоје. Неколико пута смо морали да се спуштамо до оца С., где смо ноћивали у мраку као у рогу.

Наравно, дискутовали смо и тражили кривца због кога смо морали да се задржимо и прекинемо спуштање у ризичну просторију. Принц Чарлс, чести гост Свете Горе, једном је дошао са визитом у келију Данијелев, која се узвисује над Каруљом. То богато братство је поставило на врху камене степенице, и тако уз помоћ колског превоза повезало свој манастирчић са каруљским пристаништем. Тај превоз не загадјује ваздух штетним гасовима, али побољшава тле својим нус-продуктима. Сироти принц се нашао у сложеној ситуацији, балансирајући измедју тих животних продуката мазги, тако да Каруља није дочекала представника царског дома веома дружељубиво. Али су зато они који су га дочекали били достојни те улоге. Принц се веома зачудио, када је сазнао да се медју представницима руског житељства налази и бивши лекар, и бивши правник.

То је био наш познати отац Јован. Тачно испод келије се налазе пећине. У једној од њих се подвизавао отац Тихон. Највећа пећина има неколико дугих пролаза. Пробијамо се кроз растиње кактуса и доспевамо у ту пећину. Иако се може ићи или тачније пузати сасвим мало, и чак и са фењером осећаш неки страх. Пузиш четвороношке и чини ти се да ће се камени сводови спустити и пригњечити те. Скоро одмах доспеваш у велику подземну просторију, а даље се пећина рачва: налево, и надесно је такодје пролаз, и у релативно широком простору видимо аналој. Ето где сте се ви, свети оци подвизавали! На самом почетку пећине налази се чесна глава једног од њих. Како је могуће живети у таквој пећини, посебно зими? Али многи Светогорци су живели у таквим пећинама. Сетимо се само овде упокојеног Пахомија-Србина.

Улаз у пећину, у којој је он некад живео је био затрпан снегом. Али раније овде није све било тако. Много касније сам на страницама часописа Пантелејмоновог манастира «Душекорисни саговорник» успео да пронадјем опис те пећине, написан крајем ЏИЏ века. Поклоник је са задивљеношћу угледао малу колибу унутар литице, сличну онима које се налазе споља. Та колибица је била изградјена од дасака, и састојала се од једне собе са неколико икона, испред којих је висило мало кандило. Та колибица је замрла када је старац, који се у њој подвизавао, умро у једном од руских светогорских скитова.

Тако понекад неприметно напуштају свет велики подвижници ... Али изглед те колибе је толико инспирисао поклоника, да је он на страницама часописа забележио речи од којих се боље не могу наћи да би се описало то место: «Ево где је тишина, најсавршеније тиховање, некако сасвим далеко од свега живог, негде далеко унутар највеће литице, где не допире ни звук, ни шум мора, нити струјање ветра, ни људски глас, никакво живо кретање, нити вика ладјара који плове морем. Ето где је пријатност у самоудубљивању ...Не, моја рука то не може да опише, и то тешко може да се објасни. Само онај ко ту проживи неко време може да се насладјује плодовима такве најсавршеније тишине, тај и може да осети сво богатство за душу и дух, које су ту може задобити уз помоћ Божије благодати». Даље се види светлост.

То је излаз. Ту се налази мала зараван изнад провалије, на којој се виде трагови човековог пребивања. Некида савременици су покушавали да подражавају старцима. Али су често имали посла са полицијом. Да би се овде живело треба имати или грчко држављанство, а најбоље од свега прећутну сагласност лавре за то. Иначе је могућ конфликт са полицијом. Враћамо се знатно бодрији - увек је лакше ићи познатим путем. Поклањамо се чесним остацима старца који се овде спасавао. То је пре свега чесна глава грчког старца Вартоломеја, који је био сурови аскета и подвизавао се у сухоједењу. Испод Георгијевске келије сакрила са мала колиба, која по спољашњем изгледу више подсећа на кокошарник. Тешко да неко може да се сети ко се овде подвизавао. Мало ниже се налази обимна пећина са додатним малим балконом.

Овде се некад подвизавао руски јеромонах Серафим, и то се једино може рећи за њене житеље. Да још и то, да у њој сада подноси тешкоће отшелничког живота наш сународник. Сада у тој пећини чак и није лоше, али када је вруће ...Можете замислити како ће ту бити зими, када се свуда завуче смрзнута влага. Ево и целе Каруље. Враћамо се у Георгијевску келију, захваљујемо њеном руском житељу за помоћ и разговор и спуштамо се назад ка оцу С. Ујутру смо се сетили да смо одавно хтели да питамо оца С.: «Шта значи реч Каруља? Имали смо прилике да видимо разна објашњења». «А ви додјите и погледајте, ево ње тамо. Спустите се мало ниже и видећете». Када смо се пробили кроз растиње кактуса, угледали смо малу зараван, на чијем крају изнад провалије је под нагибом била причвршћена мала брвнара. «На једној од стена, која се спушта у море, древни оци су поставили канап, који је горе причвршћен каменом, и на његовом крају су привезали корпу, коју спуштају дрвеним точком до доле, чак до мора, која скоро увек дан и ноћ виси на око пола хвата од воде.

Страни бродари и ладје разних манастира које пролазе поред, ако се надју близу, стављају у корпу милостињу: једни хлеб, други сочиво. Или боб, или нешто друго. Сваке вечери један од братије силази суровим путем до места на коме је канап привезан високим каменом, и довукавши корпу, узима захваљујући Богу оно што у њој надје; ако нема ништа опет се враћа к братији без роптања...». Наравно, Каруља више није та иста. Ни ми нисмо ти исти. Али данас би та корпица остала празна иако поред пролазе рибарске ладје па чак и бродићи! Иако је забрањен риболов у близини светогорских обала, као и вожнње са гласним мегафонима. Али они који то чине тешко да се кају и желе да загладе свој грех милостињом. Иако смо били сведоци, када је ка обали пришла ладја, неко је гласно позвао оца С., и наш монах је добио пошиљку уз помоћ савременијих направа, а не уз помоћ каруље.

Отац је рекао да му тај човек редовно помаже. Тако да каруља и данас функционише.

image

Келија савременог руског становника Каруље



Да, чак штавише на рачун свакојаког нарушавања тишине. Један човек који је некада живео на Каруљи је причао како се у одредјено време, када би седали за трпезу, увек у истом тренутку чуо звук кружне тестере и остали слични звуци повезани са изградњом нечега. «Рад» би се настављао и завршавао увек у тачно одредјено време. И мени самом целу ноћ није давало мира неко неумесно весеље у бањи, чији звук је допирао до мојих ушију. До полуострва Ситонија, где се заиста налазе бање, има доста, и просто је искључена могућност да Светогорци чују оне који се ту шетају и одмарају. Истина, отац С. Је рекао да отшелницима досадјују рибари својом виком и разговорима, када крену у ноћни риболов.

Јасно је ко координише њихову делатност, али су такви очигледно постали карктеристични у православној Грчкој. Треба приметити, да су нас интересовала могућа искушења овде на Светој Гори. Поред тога, један од ауторитативних часописа је својевремено објавио приче једног послушника, који је већ давно напустио Каруљу, да се тобоже овде дешавају незамислива искушења са поклоницима.

То питање је посебно узнемирило Валеру, коме је допало да спава на улици. На шта је отац С. једноставно и по-монашки тачно одговорио да када су овде били велики оци тада су била и велика искушења, а данас када је подвижничка снага ослабила, ретка су и искушења.

Што је у неком смислу досадно, али се не може јасније исказати. И ми смо се сетили приче из каруљског предања, како је један подвижник имао следеће видјење. Одједном је видео велики брод на коме су стајали неколицина из свештеничког и монашког чина, и поред њих се виде капе са ободом виших официрских чинова и нека представничка публика, и сви они зову подвижника, и вичу да је изабран за патријарха, и да треба да путује бродом. Подвижник се зачудио, али пошто је ствар била таква, брзо се спремио, да не задржава важна лица и истрчао је из своје колибе.

Али потом се зауставио и прекрстио брод. Као што је свима очигледно брод је тог трена нестао. Свима нам је очигледно, али имаћемо и ми такво искушење и шта ћемо ми ...Кад се такав подвижник поколебао, шта треба рећи за нас - бебе у духовном животу. Предање прећуткује коме се то десило. И вероватно прећуткује и много тога другог, што би за нас могло да буде веома поучно. Али, авај ми мало знамо о животу Светогораца у ЏЏ веку. И да ли је само револуција крива за то? Јер су сведочанства о претходним годинама такодје крајње оскудна. Али мало тога се може додати ономе што је већ речено. Поклоник који је посетио Каруљу крајем ЏИЏ века оставио је иза себе задивљујућу причу о томе како је овдашњи старац обратио из раскола двојицу теодосијеваца. Али о томе ћемо другом приликом.

Шездесетих-седамдесетих година ЏИЏ века у келији при главној каруљској цркви великомученика Георгија подвизавао се руски старац, духовник свих монаха из најближих келија. Звали су га јеросхимонах Израиљ. Имао је два ученика: јеромонаха Јону и монаха Исихију. Али је старац из неких нама непознатих разлога морао да напусти Каруљу и предје у Андрејевски скит. Архимандрит Теодорит га је упутио у један од метоха скита на острво Тасос, где се и упокојио. Светогорцу је тужно да умре ван свете светогорске земље. И чак ни таквом подвижнику, као што је отац Израиљ није било дато да заврши свој животни пут у уделу Мајке Божије. Тешка је била смрт и његовог ученика оца Јоне. Крепког телесног састава, одлучио је да сам извуче један чамац на каруљску обалу и тада је осетио да му се нешто прекинуло изнутра.

Донели су га у Пантелејмонов манастир, где је ускоро дочекао свој смртни час. Поред старца Израиља се према сећањима Светогораца усамљивао на Каруљи архимандрит Онуфрије, који је имао браду до колена истоименом древном светитељу. Али одвојена сведочанства, која се своде само на имена и веома нетачне датуме, бледе у односу на каруљску историју, коју сам успео да пронадјем у одломцима из дневника Светогорца у једном од бројева «Душекорисног саговорника». То је прича неког јеромонаха Августина, бившег житеља Тројице-Сергејеве лавре, који се населио у пустињској келији на Керасији. Ево шта он саопштава у свом писму јеросхимонаху Сергеју, датираном 30. септембра 1852. године: «Испричаћу вам ради користи једно чудо које се десило на Каруљи. И ја сам се удостојио да ту будем.

Оно је следеће: 17. октобра сам био у каруљском скиту где се подвизавао старац Јефтимије и његов ученик Лукијан, рибар. Старац Јефтимије је пожелео да непрекидно буде горе, где је црква на Каруљи, а и други су га раније некако покушали извући из те пећине страшним и опасним путем, а како старац Јефтимије није имао снаге да се сам попне тим путем, један од нас, отац Пахомије, одазвао се усрдно да понесе старца. Болесног старца су ставили на врећу и привезали на рамена оца Пахомија, и он га је с Божијом помоћи понео навише.

У то време је један од наших пријатеља, па и сам отац Јефтимије, видео да се одједном појавио Андјео Божији, држећи у десној руци перо, а у левој мастионицу и папир, и ишавши иза њих нешто је записивао, а када је отац Пахомије донео старца до саме стрмине, или опасног места изнад мора, одједном се појавио други Андјео Божији у белој одежди, и ишавши по ваздуху, једном руком придржавао старца Јефтимија и шапутао му на уво а се ничега не боји, док је први андјео и даље писао. Када су се попели на сам врх Каруље, и ставили болесника на постељу, тада су оба Андјела, мало поседевши изнад његове главе, тешили старца надом на будућа блага и потом су постали невидљиви. Сећате се да сам Вам причао како се дјаво јављао у виду јарца и терао је старца Јефтимија из пећине и још је хтео с њим да се бије. То је тај исти Јефтимије».

Да било је стараца, и било је борбе! Ту се хтео-не хтео присећаш оца С. са његовим објашњењем света на Светој Гори. Ако је неко ишао тим путем којим је отац Пахомије пронео старца, показаће му се невероватним како је могуће пренети на раменима другог човека по узаној стазици, где нога мора да стане на тачно одредјено место и ни у ком случају ни центиметар у страну. То је веома рискантан подухват. То је догадјај када монашки живот не може да се опише рационалним овоземаљским категоријама.

Због чега се два човека подвргавају страшној опасности? Ради прохтева старог болесног човека? Али да то није био прохтев оповрагавају андјели који су се јавили. Или је то љубав према цркви, према заједничкој молитви, која је наградјена бригом андјела? Или овај одломак говори о томе да су земаљски андјели толико угодни Господу, да им Он шаље у помоћ небеске? И тежак пут постаје лак уз помоћ таквог невидљивог посланика? Али примакло се време нашег одласка. Опраштамо се са руско-српском дијаспором, са оцем Х. Сада ће нас брод одвести даље од каруљске земље. Или правилније од литице. Хоћемо ли имати прилике да опет једном ступимо на ту земљу и поново на њој сретнемо наше оце? Добро, можда чак не ни ове, али достојне њих. У свету се умножава грех, али ипак постоји мали противоток, мали ток, који доноси оне који се спасавају на каруљске обале и избацује их на ту благословену обалу. Као што је некада по благослову преподобног Атанасија покајна сила која победјује сваки грех довела овде разбојника. И ко зна колико њих је овде тако дошло. И за колико њих је ово место постало спасоносни круг, канап, који је бачен ономе који се дави. Запамти то свете! «Обитаваху овде мужеви добродетељни, с њима разговарах и хлеб једох, и имах користи од њихових беседа.

Беше медју њима старац са пресеченом руком, који је раније био саобраћајац, као и морски разбојник, који је тамо дуго година провео у покајању, иако се о њему ништа не зна. Тада се сетих велике Христове милости према кајућим се грешницима и Његових јевандјелских речи, и уздахнувши сетих се својих греха, молећи Творца да дарује добар крај мени и сваком ко то жели».


Линкови и коментари



Напослетку, после смрти оца Стефана, искористивши податке Павла Рака, успео сам да објавим у православним новинама следећи кратки некролог. Очигледно, те податке треба сматрати најверодостојнијима: Упокојио се у Господу светогорски подвижник схиархимандрит Стефан Каруљски. Читав живот светогорског старца био је тесно повезан са братским руским народом. Отац Стефан (Милковић) је родјен 1922. године. Учио је на пољопривредном институту. Знања која је тамо добио користила су му касније када је постао светогорски монах. Још пре ИИ светског рата отац Стефан је ступио као послушник у манастир Туман у Србији, где се у то време подвизавало руско братство. У време рата је био у манастиру Студеница. Према речима оца Стефана једном су комунисти хтели да га стрељају, али је успео да побегне.

Овај податак је потврдјен у сећањима о манастиру тих година архимандрита Јована (Радосављевића). У то време је оца Стефана владика Николај (Велимировић) рукоположио у дјакона. На Свету Гору је, према сопственим речима оца Стефана, дошао из Србије пешке, почетком педесетих година.

Најпре је ступио у српски манастир Хиландар, у коме је био кратко. Живео је са руским монасима у Кареји, затим сам у Старом Русику, а потом се населио на Каруљи, месту најсуровијих подвига светогорског монаштва. Ту је отац Стефан провео скоро 40 година. Отац Стефан је припадао Руској Заграничној Цркви, као и неки други каруљски подвижници, али је примао све ко му се обраћао за савет и помоћ. На Каруљи је отац Стефан водио строг подвижнички живот и био је познат у целој Грчкој. Стотине људи су долазили код њега или су му се обраћали писмено за савет или молитве.

У време свог боравка на Каруљи отац Стефан је свакодневно служио Божанствену Литургију. При чему је често морао да служи сам, јер свих тих година практично није имао послушнике. Отац Стефан је био велики молитвеник, и људи, знајући то, су га поштовали и волели. Стотине имена је помињао сваке ноћи, служећи Проскомидију, при чему често без помјаника, напамет. Имао је велики број духовних чеда у Грчкој, Србији, Француској (Руса). Написао је четири брошуре, и ушао је у историју Свете Горе по својој блиставој личности, која је у свему имала посебан колорит: и у изгледу, и у живом општењу са стотинама гостију, и у подвизима, и у јуродству. Отац Стефан је понекад био јуродив, а понекад је био озбиљан и делио је своје искуство светогорског живота са онима који су то могли да приме.

С временом је јуродство захватило читаву његову личност и појачало се због старачких немоћи и болести, што је саблажњавало многе који лоше познају монашки живот и који су неспособни да оцене подвиге подвижника на суровој и чак названој страшној, Каруљи. Пре око три године пожар је уништио келију оца Стефана и старац је морао две зиме да преживи у пећини. Одатле су га довели у Србију, у манастир Сланци код Београда, који је метох (подворје) Хиландара. Тамо је отац Стефан дочекао свој крај на празник Ваведења Пресвете Богородице 2001. године.

2) Према каруљском предању отац Партеније је припадао царском роду Романових. У 25. броју «Руског поклоника» објављена су сећања схимника Макарија о каруљским монасима. О оцу Партенију се каже следеће: «Тајанствена личност. Прочуло се да је припадао познатој кнежевској породици. Веома ретко је некога примао у својој кућици са црквицом.

Често је служио свету Литургију, а помагао му је о. схимонах Зосима-Каруљац, који је појао и читао за певницом. Другима није дозвољавао да буду присутни док служи. Једном сам се удостојио да ме прими у својој кућици, и у разговору са њим уз шољу чаја, јасно сам схватио да није обичан човек. Нећу се заустављати на нашем разговору, али он је био подвижник и делатељх умне молитве. Сабраност његових осећања, његова непривезаност за свет говорили су сами за себе, дајући пример и нама који желимо да се спашавамо.

Његова кућица са црквицом се налазила доле, недалеко од мора, окружена оградом. Она се добро види са средине путића, којим је отац Партеније уобичајавао да шета и вуче бројаницу. Упокојио се тихо и мирно, неприметно. Какав је био његов живот, таква је била и његова смрт».

3) «Ако не послушаш глас цара, одговараћеш пред Богом за крв својих сународника, које си могао али ниси желео да спасеш, одговараћеш и за разарање и скрнављење Божијих храмова ... Дрзнућу се да кажем да је љубав према ближњему пријатнија Богу него ревносна брига о спасењу сопствене душе», - ово су речи преподобног.

4) Отац Никон је ништа мање загонетна личност него отац Партеније. Напослетку смо успели да пронадјемо на Каруљи не само његову фотографију, већ и грчки пасош, који је на жалост имао премало података. Он је професији јеромонах, 1935-1936. године је путовао у Србију. То није ништа чудно јер је према подацима из «Руског поклоника» живео у емиграцији у Србији, где је и примио постриг. Поред тога руски посланик у Србији је био његов родјени брат. Из тог часописа још сазнајемо да је отац Никон причао своме суседу по келији оцу Макарију о Аљасци.

Отац Никон је био на Алеутским острвима, на острву Афогнак, које је суседно Еловом острву, где се подвизавао преподобни Герман, и где је тада живео тулски монах Герасим, који је својевремено боравио и на Светој Гори. Једини поуздани податак из пасоша руског монаха је тај да је родјен 1873. године. Натпис изнад његове главе у Каруљској костурници сведочи о томе да се упокојио у деведесетим годинама. Истина ти подаци су у некој противуречности са подацима наведеним у извештају архиепископа Аверкија (Таушева) сабору епископа РЗЦ «Света Гора и њено савремено стање»: «Изнад тога на Каруљи ... где су Руси изградили 3 цркве, и данас се подвизава седам руских монаха: 2 јеромонаха, од којих један има 79 година, а други 62, оба служе, 1 монах од 78година, 1 монах од 80 година, 1 монах од 58 година, 1 монах од 60 година, и још један најмладји јеромонах од својих 48 година» (1.октобар 1962, године). С

. Бољшаков је издао у Брислу малу књижицу о Исусовој молитви. Тамо је наведен његов разговор са библиотекарем Дионисијатског манастира о.Јефтимијем: «И подје ти молитва сама од себе као поток: било да радиш, или спаваш. Ја спавам а моје срце бди, а потом ни речи нису потребне, ни мисли и читав твој живот постаје молитва. Ето како ти отац Доротеј говори о Јовану Молдавском. - А да ли постоје такви људи као старац Јован? - Постоје.

Недалеко, тамо на Светој Гори, на Каруљи, постоје пустињаци, неки од њих су веома напредовали ...». Било је то 1951. године. Ко зна, можда су се ове речи односиле на оца Никона.

5) Према саопштењу новина «Радоњеж» принц Чарлс је примио православну веру.



преузето са хттп://џопоц.народ.ру/афос/встретсцхи/каруља.пдф

превод са руског Др Радмила Максимовиц

 

http://www.manastir-lepavina.org/vijest_cir.php?id=769